У часопису „Нова мисао” Костић, Ракић, Дис, Бећковић, Злата Коцић...
Из издавачке радионице Културног центра Војводине „Милош Црњански” изашао је нови број „Нове мисли”, у целости посвећен златном веку српске поезије.
Наслоњен на истоимену антологију новосадског песника и књижевног критичара Селимира Радуловића, часопис доноси одабране песме 33 поете чији су стихови обележили протеклих сто година. Избор отвара „Међу јавом и мед сном” Лазе Костића а заокружује „Песма за мог оца и пастрмку” Драгана Јовановића Данилова, а унутар тог круга су и, рецимо,„Претпразничко вече” Алексе Шантића, „Искрену песму” Милана Ракића, „Можда спава” Владислава Петковића Диса, „Суматру” Милоша Црњанског, све до „Првог канона” Ивана М. Лалића, „Парусије за Веру Павладољску” Матије Бећковића и „Песме о јагњету” Новице Тадића. „Нову мисао” затвара поглавље са краћим биобиблиографским подацима о свим ауторима...
Како појашњава сам Радуловић, одабрани песници станари су исте куће, односно сви станују под истим кровом – под кровом српског језика. Они, истиче антологичар, „стварају језик, дишу у њему, живе за њега, и од њих српски језик живи”. „Намера ми је била да се уочи да под српским песништвом не подразумевамо прост збир аутора и дела, већ корпус облика и искустава, у оквиру којег сваки аутор и свака песма изналазе своју меру, односно, негде се смештају и надопуњују; да се учини видљивим да, од песника до песника, од песме до песме, Књига расте, грана се и снажи. И да се, наравно, наговести, целином утиска и кохеренцијом смисла, и у десакрализованој савремености, скривена и склоњена магија песме. Тридесет и два песника, који чине узвишени и узрели песнички венац једног века српског песништва, истински су европски песници. Реч је о ствараоцима који су изнад праваца, покрета или школа, изнад углађених књижевних конвенција, код којих се истински дар стихотворства не може сводити на меру техничког детаља”, поручује Селимир Радуловић.
М. Стајић