DANAS JE ROĐENDAN NAŠEG LISTA: Od „Slobodne Vojvodine” do „Dnevnika”

Jedini, a ujedno i najstariji dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini, današnji naziv „Dnevnik” dobio je 1. januara 1953. Pre 65 godina čitaoci su odlučili da treba da se zove „Dnevnik” i da se, kao i danas, štampa ćirilicom i s plavim zaglavljem. Do današnjeg dana naš list pred čitaoce je izašao 26.127 puta i isto toliko dana informisao građane Vojvodine, a i drugih delova naše države, o aktuelnim zbivanjima, događajima, ličnostima, pojavama...

Prvi broj „Slobodne Vojvodine” je jedinstven i po tome što je izašao u vreme kada je Vojvodina bila okupirana, potlačena i podeljena, a cela Evropa porobljena. O prvom broju „Slobodne Vojvodine”, piše Ljubomir Vukmanović, odmah posle rata saznalo se gotovo sve, ali je on viđen tek 17 godina posle štampanja. Naime, početkom januara 1959. godine saznalo se da je istoričar Josip Mirnić iz Novog Sada otkrio u partijskom institutu u Budimpešti tekstove iz prvog broja „Slobodne Vojvodine”.

Prevedeni na mađarski, bili su među spisima o suđenju Svetozaru Markoviću Tozi. Za novost iz Budimpešte saznao je i Todor Žikić, nastavnik u Novom Sadu, i setio se da ima „Slobodnu Vojvodinu”, i to baš broj 1. No, zaboravio jer gde ga je sakrio – tajno, još u aprilu 1944. godine. Otkriće tog prvog broja, napisao je Vukmanović, bilo je čudo. Žikić je prvi broj „Slobodne Vojvodine” poklonio Biblioteci Matice srpske. „Dnevnik” je 4. oktobra 1959. objavio da je pronađen prvi broj „Slobodne Vojvodine”, kao i da taj prvenac ima 24 stranice, formata 21h33 centimetra.

Pisaća mašina, geštetner i radio

Prvi broj „Slobodne Vojvodine” pripremio je prvi glavni urednik Svetozar Marković Toza. Oko 400 primeraka lista umnoženo je na rotacionom geštetneru u skučenom prostoru, tajno iskopanom uz kuću krznara Ćire Šovljanskog. Po zapisu Ljube Vukmanovića, jednog od doajena „Dnevnikovog” novinarstva, prva redakcija i štamparija imale su samo 2,66  kvadratna metra, u kojima su bili smešteni pisaća mašina, geštetner i radio, polica za štampane stranice, svetiljka koja se gasila pre svake opasnosti. Vukmanović piše da se veruje da su ilegalci razneli po Novom Sadu oko 100 primeraka „Slobodne Vojvodine” i da je list stigao i u Sombor, Vrbas, Bečej, Suboticu...

Predani hroničar proteklih decenija i nekadašnji vrsni „Dnevnikov” novinar Dušan Popov u „Istoriji ’Slobodne Vojvodine’” ističe da je list pedesetih godina prošlog veka stao na noge zahvaljujući oglasima, koji su iz godine u godinu zauzimali sve veći prostor i donosili sve veću zaradu. Još tih godina shvatilo se da, osim dobrih novinara i aktuelnih rubrika, treba nešto i prodati da bi se preživljavalo. Prvi oglasi u listu objavljeni su daleke 1951. i narednih decenija bilo ih je sve više.

Šesnaest književnika i petorica akademika

Nema većeg bogatstva od ljudi, a „Dnevnik” je imao čast da u njemu rade 16 književnika, među njima i petorica akademika. Po sedmorici „Dnevnikovaca” nazvane su ulice u Novom Sadu, kao i u drugim gradovima i naseljima. Oni koji danas žive u ulicama Miroslava Antića, Aleksandra Tišme, Bogdana Čiplića i mnogih drugih, i ne znaju da su ti ljudi stvarali istoriju „Dnevnika”.

Menjala su se vremena, a s njima i „Dnevnikovi” titulari, ali je sve vreme naš list pred čitaoce izlazio s aktuelnim vestima, zanimljivim rubrikama, servisnim informacijama. Danas se vode nove bitke s mnogobrojnim dnevnim novinama i medijima. „Dnevnik” hrabro učestvuje u njima, bori se za svoje parče prostora, čuvajući tradiciju, začetu daleke 1942. godine.

LJ. Malešević

                                                         ***************************************************                                         

DANAS, NA DAN „DNEVNIKA”, POKLON ČITAOCIMA ŠTAMPANOG IZDANJA

Svojim čitaocima štampanog izdanja danas uz aktuelne novine poklanjamo 1. januara 1953. godine. Čitaoci su izglasali novo ime lista, koji se od osnivanja 1942. godine do tada zvao „Slobodna Vojvodina”.

                ***************************************************

ČESTITKA GRADONAČELNIKA MILOŠA VUČEVIĆA

„Dragi prijatelji, čestitam vam i ovaj 15. novembar – Dan ’Dnevnika’ – i 77 godina od izlaska prvog broja ’Slobodne Vojvodine’”, kaže se u čestitki koju je „Dnevniku” juče uputio gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević. „Tajna dugovečnosti je u profesionalizmu. Vi nikada niste posustali ili odustali, bez obzira na razne udare u nimalo lakim vremenima kroz koja ste prolazili. A mi nijedan dan nismo ostali bez omiljenih dnevnih novina. Slobodarska nit vas je dovela do 77. rođendana. Neka vas vodi i dalje! Negujte profesionalizam, širite istinu i čuvajte prave vrednosti. Vi ste jedan od simbola Novog Sada. Potrebni ste nam, da i dalje budete hrabri, pravovremeni i uporni u nastojanjima da nama, čitaocima, ponudite što jasniju sliku svega što se dešava oko nas. I zato trajte na mnogaja ljeta! Vaš verni čitalac, gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević.”

ŽARKO ŠAPONJAC, VERNI ČITALAC „SLOBODNE VOJVODINE” JOŠ IZ TINEJDŽERSKIH DANA

– Naziv „Slobodna Vojvodina” mi je mirisao na rat koji se ipak završio, a „Dnevnik” mi lepše zvuči, govori o tome šta se zbiva danas, šta će biti sutra – priseća se Novosađanin, rodom iz Kovilja, Žarko Šaponjac, koji je 1952. godine učestvovao u anketi kako da se preimenuje list „Slobodna Vojvodina”, zbog čega je, još kao učenik srednje škole, bio nagrađen polugodišnjom pretplatom na „Dnevnik”. – Tako je ispalo da sam bio značajan lik pa sam se hvalio mojim drugovima da mi poštar besplatno donosi novine na kućnu adresu, što mi je bio prvi kontakt s medijima tada.

Premda je stariji od našeg lista, koji je počeo da izlazi 1942. godine na današnji dan, ali da „ne obnarodujemo koliko”, naš verni čitalac i dostojanstveni domaćin, nedavno nas je dočekao u svom domu, najpre odsviravši na klaviru „Jesenju sonatu”. Od početka nam je to bio znak da imamo „posla” s gospodinom koji još uvek vodi računa o svakom detalju, ne krijući uzbuđenost što smo došli i posvetili mu pažnju kakvu zaista i zaslužuje. Međutim, njegov „život i priključenije”, kako je nekoliko puta naglasio, nije takav tek tako! Osnovnu školu je završio u Kovilju, potom je otišao kod strica u Novi Sad, gde je završio srednju, a onda upisao Mašinski faultet, zbog čega je „inženjer po vokaciji”.

– Stric je bio advokat i on je kupovao i čitao „Slobodnu Vojvodinu” i ja sam pokušavao da se setim šta je u to vreme bilo značajno za moj uzrast, jer imao sam svega 16 godina – priča nam Žarko Šaponjac, sada već uveliko deda po vokaciji. – Voleo bih da nađem listove iz tog vremena da vidim šta je to mene zainteresovalo... Ne bih mogao da se setim šta sam sve pratio, šta bi mene moglo u ono vreme zanimati. Sport sam čitao, ali ne nešto izrazito, ali tako, dnevna zbivanja i događanja jesam. Bio mi je interesantan „Dečji dnevnik” i tu sam čitao sve što su objavljivali.

Danas je žena Milka ta koja „uporno, uporno, uporno” kupuje „Dnevnik”.

– Volim uvek vaš list i veran sam mu, ali se malo uplašimo kad vidimo tri strane umrlica, pa razmišljamo na kojem bismo mestu mi bili postavljeni – iskren je naš domaćin, priznajući i da ga je naš zanat oduvek zanimao, te je razmišljao o tome kako bi to izgledalo kada bi se jednog dana i našao u ulozi novinara.

Ipak, za života se bavio pravim poslom, što znači, kako nam je objasnio, nije se bavio politikom, zbog čega je i danas veoma srećan. Neko vreme je radio oko porodičnog mlina, kratko je bio i poljoprivrednik, a najduži staž je naređao u jednoj austrijskoj firmi radeći u struci.

„Više ste me radovali nego nervirali”

Povodom današnjeg 77. rođendana „Dnevnika”, čitalac Žarko Šaponjac želi sve najbolje svim zaposlenima u našem listu, ali i onima koji ga prate, ističući da „mora da smo okej jer toliko trajemo”.

– I ja sam neko ko traje i nije slučajno tako – pojašnjava naš sagovornik. – Reći ću vam iskreno, ponekad ste me nervirali, ali ste me više radovali!

– Inače, potičem iz jedne srećne, vredne i apsolutno korektne vojvođanske porodice, koja je imala 22 člana u kući i imali smo dedu koji je bio glavni menayer, što nije hvala, već informacija – pravda nam se deda Žarko, dodajući da je možda njegova priča dosadna, ali vrlo interesantna i poučna.

Priznajemo, najinteresantniji deo nam je svakako onaj koji se tiče „Dnevnika”, onakvog kakvog ga pamti družeći se s našim starijim kolegama, naročito iz perioda kada je svraćao na deseti sprat naše zgrade gde je bio koncertni klavir i „neke cuge”. A danas...

– Ne znam da li je normalno i dobro, ali vaše novine čitam odnatrag – objašnjava nam sagovornik, mada nismo kompetentni da donosimo sud. – Neko ko je inteligentniji od mene, valjda, čita od početka... Ipak, ne propuštam istorijske tekstove, naročito one koji se tiču Drugog svetskog rata, priče o porodicama i ljudima koji su zaslužni za ovaj naš grad i koji su nas zadužili, a nekad čitam i krimi-dešavanja.

L. Radlovački