Ninine mustre: Sladunjavo

Ta je tema prisutna u svemu što radim: pišem kolumne, blogove, za razne prilike tekstove, snimam vlogove, stihovane motivacione poruke, a i kad god se obraćam sa TV ekrana, nastojim da to bude u nekom lepom i pozitivnom duhu.

Međutim, postoji određen broj ljudi, a to je na moju žalost većina, koji smatraju da je svaka priča iz ugla pozitive nekako njanjava i sladunjava. Kažu da nema tu snagu da pomeri ljude, da nema onaj udarac u pleksus koji ne može da se zanemari. Kažu da to ljudi gledaju i čitaju onako, usput i nema tu neke strasti, gneva, niti šoka koji bi ih trgnuo i naveo da preduzmu neku akciju.

Imam ja svoju oštru stranu. Čuči u meni poprilično nezgodan kritičar. To znaju mnogi koji su sa mnom sarađivali. Ali uvek prvo pokušam lepim i pozitivnim. Verujem da na svetu postoji sasvim dovoljno grubosti i bez moje malenkosti. Ima i previše kritike, osude, upiranja kažiprstom i malo šta od toga stvarno korisno ispadne.

Ono što primećujem je da ljudi kritikuju, besne, ma, očajavaju zbog ove ili one situacije u kojoj su, a osim te ljutnje i kritike, ništa drugo ne preduzimaju. Liči mi sve to na onu scenu pasa koji besno laju jedni na druge dok ih kapija razdvaja. Sve kidišu na kapiju, koja polako klizi u stranu otvarajući se. A oni laju uz kapiju, sve dok se sasvim ne otvori, a onda se okrenu i odu svako na svoju stranu.

E tako ja vidim te bučne, večito dežurne kritičare svega i svačega. Pobesne, izlaju se i odu. Dignu sebi i drugima adrenalin, pa se izviču i smire do sledeće prilike, i sve tako ukrug. Ko da su navučeni na drogu.

Znam ja da bi moje priče bile i čitanije i gledanije kada bi u njima bilo više kritike, a manje pozitive. Ali ne idem protiv sebe. Moje punjenje baterija ne podrazumeva agresiju kao okidač za reakciju. Ja govorim uglavnom iz iskustva, tražim i govorim reči iz ugla ljubavi.

A za one što za ljubav ne mare, što su im takve priče sladunjave, uvek će biti dovoljno okolnosti da ih svakodnevno izvedu iz takta ne bi li uzeli još jednu dozu adrenalina. Koliko sam čula, ako se u mišićima ne upotrebi, adrenalin je nepoželjna hemikalija koja kruži krvotokom. Dakle, ko ne može da prekine poteru za stvarima koje će ga nervirati, posle toga bi se morao fizički dobro izmoriti, bar koji kilometar istrčati, ako neće da mu ustajali adrenalin kola venama.

Pozitivan pristup svemu ne negira postojanje druge krajnosti, samo ovu prvu stavljam na prvo mesto i dajem joj mnogo veću pažnju. Znam da takvo moje zalaganje neće dostići milione pregleda i „lajkova“, ali mi drugima možemo jedino da dajemo svoj primer, pa ako im je vreme, a oni će nešto promeniti, a ako nije, ni stotine skandaloznih naslova i kritičkih tekstova neće ih ni pomeriti. Valjda će jednom to uvideti. A do tada, nek je nama živa pozitiva!

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com