Aditiv spas za 300 proizvođača plastičnih kesa u Vojvodini
NOVI SAD: Svaki potrošač koji krene u kupovinu vrati se s bar jednom plastičnom kesom. Koliko će to izmeniti zabrane za tu ambalažu koju sve više i više donose veliki gradov, ostaje da se vidi.
Na potrošačima je da se naviknu na ceger ili zembilj. Za proizvođače je to pak malo teže, mada i oni imaju rešenje: ukoliko pri proizvodnji te najpopularnije ambalaže dodaju aditiv D2W, dobiće se vrećica koja je razgradiva nakon četiri godine i u nju će roba moći da se pakuje i posle zabrane. Međutim, pitanje je kako će se sve to kontrolisati. Mi smo zemlja u kojoj je siva ekonomija prilično razvijena: osim registrovanih proizvođača, plastične kese se proizvode i ilegalno u garažama i na sličnim mestima kojih ima prilično.
Šta se praktično uskoro menja?
Nadležni u Beogradu doneli su odluku o zabrani upotrebe plastičnih kesa od naredne godine. Vlada Vojvodine je nedavno utvrdila tekst Deklaracije o zaštiti životne sredine. Deo tog dokumenta takođe je i zabrana upotrebe plastičnih kesa. Nadležni u Novom Sadu su već najavili da će to učiniti od 2021. Ostalima gradovima i opštinama u pokrajini je preporučeno da slede novosadski primer. Za zaštitu životne sredine je već dosta učinila i naplata plastičnih vrećica u supermarketima i hipermarketima. Lane je zbog cene od dva do pet dinara po kesi kod nas potrošeno svega 4.304,5 tona te ambalaže, ili 3.000 tona manje nego godinu ranije. Dobro za životnu sredinu!
A kako na to reaguju proizvođači kesa, koji imaju uhodani sistem proizvodnje i plasmana, šta će biti s proizvođačima i zaposlenima kada tražnja opadne? O tome vlasnik „Megaplasta” iz Sremskih Karlovaca Hayi Dragan Stojanović, koji je bio i dugogodišnji predsednik Udruženja plastičara u Srbiji, kaže:
U Vojvodini radi bar 300 prozvođača pomenute ambalaže, navodi on.
Kako dodaje, svaki od njih zapošljava bar deseta radnika.
Osim toga, granulat za našu branšu proizvodi HIP „Petrohemija” u Pančevu, što takođe upošljava dosta radnika. Ukoliko dođe do zabrane, mnogi od tih pogona i radnih mesta biće ugroženi. Neće svi krenuti u uvoz aditiva DNJ2 već će se te kese prodavati ilegalno, kaže Stojanović.
Mnogo kompanija kod nas ima u poslovnoj politici zacrtano društveno odgovorno ponašanje i zaštitu životne sredine. Tako banke često dele biorazgradive zembilje sa svojim logom. Recimo, OTP grupa ih poklanja na prezentacijama i sajmovima.
Dobro su prihvaćene. Jedan zembilj u ruci znači i bar jedna kesa manje, zato ne bi bilo loše da se što više kompanija uključi u slične akcije.
Sve što se kod nas stavi u promet a ima oznaku da je biorazgradivo, mora do prođe kontrolu da bi se dobila odgovarajuća dokumentacija koja to dokazuje. Konkretno, za kese je kod nas zadužena akreditovana laboratorija za ambalažu i pakovanje pri Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Po rečima profesorke dr Vere Lazić, proizvođači pomenute ambalaže su obavezni da jednom godišnje donesu biorazgradive kese da se proveri da li se stvarno radi o takvom artiklu. Ukoliko su ispunili sve uslove, dobijaju dokument o tome.
Kasnije je na inspektorima da kontrolišu ko stavlja u promet kese, i kakve. S obzirom na rasprostranjenu upotrebu plastičnih kesa – ima ih na bukvalno svim pijacama u Srbiji, da ne pominjeno markete i druge – jedno od ključnih pitanja biće kako sprovesti kontrolu, odnosno imamo li dovoljno kapaciteta da zbaranu kontrolišemo.
D. Vujošević