Bali avantura za pamćenje (1): Na plantaži čuvene kafe Luvak
Na šta prvo pomislite kada kažete “Bali”? Na predivne hramove okupane suncem, nepregledne plaže sa belim peskom i tirkiznim morem, zalaske sunca od kojih zastaje dah i, naravno, devojke sa lepršavim haljinama koje se grleno smeju dok se bezbrižno ljuljaju iznad zelenih pirinčanih polja…
E pa, donekle ste u pravu. Jer Bali je sve to, pa još i više!
Aerodrom je prekriven tepisima, teškim i prašnjavim, kremasto – sivim. Dok su nam noge upadale u njih zbunjeno smo komentarisali kako tako nešto nismo očekivali. U gomili ljudi našli smo našeg vozača, nasmejanog i sićušnog Atua, koji nas je dočekao sa vencima napravljenih od lokalnog cveća. Nakon skoro sedamnaest sati puta, umorni i neispavani, morali smo da mu se osmehnemo jer je delovao dobroćudno i – srećno. To je interesantna stvar koju smo zapazili u toku našeg boravka na Baliju – ljudi su uglavnom siromašni, rade mnogo a plaćeni su malo, ali su nasmejani i dobrodušni i ne žale se. Atu nam je usput objasnio da je to jer su oni Hindusi i veruju u karmu. “Treba biti dobar i činiti dobro, mi Hindusi verujemo da se sve vraća”, objasnio nam je dok je sa lakoćom prolazio kroz saobraćajnu gužvu.
Prvi dan smo proveli u Ubudu, gradu od 75.000 ljudi koji godišnje poseti oko tri miliona turista. Najpre smo posetili Šumu majmuna. Ovo svetilište se prostire na preko 12 hektara šume u kojoj živi oko 700 majmuna. Iako izgledaju krajnje simpatično, majmunčići su vrlo opasni – strogo je zabranjeno dodirivati ih, hraniti ili čak gledati u oči.
U Ubudu je interesantno videti i Goa Gajah, odnosno Slonovu pećinu. Ime je dobila po velikoj slonovoj glavi koja se nalazi na ulazu. Pored pećine se nalazi mesto sa sedam kipova žena, koje su simbol za sedam velikih reka. Tu posetilac može da se umije svetom vodom. Kao i u svim hramovima koje smo posetili, pre ulaska nužno je oko struka obmotati balinežansku tkaninu “sarong” koja podseća na dugačku maramu ali je načinjena od neprovidne tkanine.
Od Slonove pećine lepši mi je bio Tirta Empul hram koji se nalazi u blizini Ubuda. Na balinežanskom to znači “Sveti izvor”. U pitanju je mesto gde se odvija ritual duhovnog čišćenja zvani “melukat”: u posebnoj odeći koja se dobije u hramu ulazi se u veliki bazen sa vodom na čijim ivicama se nalazi nekoliko česmi iz kojih neprestano teče voda. S leva na desno ide se do svake česme, pokvasi lice i poželi želja. Dve česme su rezervisane za mrtve i živima je zabranjeno da ih koriste. Voda je ledena, ali samo iskustvo je vrlo interesantno, naročito jer se svuda oko bazena nalaze omanji hinduistički hramovi i čovek ima utisak da je na posebnom, svetom mestu.
Sledeća stanica - plantaža kafe Luvak. Meni je to bio jedan od omiljenih izleta, jer smo konačno videli ono po čemu je Bali najviše poznat – pirinčana polja, odnosno pirinčane terase. Mi smo posetili Tegelalang pirinčane terase, koje su na desetak kilometara od Ubuda. Prizor je predivan – naizgled nepregledna zelena polja pucaju pred očima, spuštajući se stepeničasto u nedgoled. Okolo se nalazi visoko tropsko drveće, sunce je jarko žuto, ponegde prolazi poneki zemljoradnik sa svojom platnenom korpom.
Sve zajedno odaje nestvaran utisak, kao da se na tom mestu divlja priroda stapa sa pitomim ljudima koji su je prilagodili svojim potrebama. Okolo pirinčanih polja nalaze se brojne kafeyinice. Kafe Luvak je gde se može degustirati i kupiti ova kafa koja spada u najskuplje na svetu. Cena kilograma kafe Luvak dostiže vrtoglavih 1400 dolara, premda naravno postoje i znatno jeftinije opcije. Cene za šoljicu iste u Evropi takođe nisu naivne – od 15 dolara u Milanu do 50 funti u Londonu.
Šta Luvak kafu čini tako posebnom? Reč je o načinu na koji se pravi, te ograničenim količinama koje se proizvedu godišnje. Naime, na Baliju živi životinja zvana luvak. U pitanju je divlja životinja tamne boje, koja izgledom podseća na kombinaciju mačke i oposuma. Agresivna je i ima izuzetno oštre kanye. Kada su 30-tih godina 19. veka holandski kolonizatori zabranili lokalnom stanovništvo da koriste za ličnu upotrebu plodove sa plantaža kafe koje su za njih obrađivali, Balinežani su našli način da tu zabranu zaobiđu. Naime, kako se luvaci hrane samo najboljim plodovima kafe, farmeri su zapazili da se u njihovom izmetu mogu naći nesvarena zrna iste. Nakon što bi ih propisno očistili, osušili na suncu i potom ispržili, lokalci su od zrna koje je luvak izbacio napravili sopstveni napitak...
Ono što mi se nije dopalo jeste što su svuda u okolini kafića postavljeni minijaturni kavezi u kojima se drže siroti luvaci. Iako je obrazloženje meštana da su u pitanju agresivne životinje prema kojima je nužno tako postupati - posetiocima je zabranjen bilo kakav kontakt sa njima - čini se da su mogli da im obezbede više prostora da se slobodno kreću.
Brojne organizacije za zaštitu životinja se bune protiv ovakvog tretiranja luvaka, koji su odvojeni od svoje porodice, na silu ih hrane i ponašaju se prema njima kao da su roba, a ne živa bića.
Plantaže kafe imaju i svoje kafeyinice u kojima posetioci potpuno besplatno mogu probati čak 12 vrsta kafe. Način na koji se poslužuje je vrlo interesantan – na jednoj tacni se nalazi 12 šolja u kojim se nalaze napici raznih boja, od zelene preko raznih nijansi braon do ljubičaste. Ukusi su različiti, od vrlo sladunjavih do krajnje gorkog, a pojedini su podsećali više na čaj nego na ono što mi tradicionalno smatramo kafom.
Ono što mi se na ovom mestu jako dopalo bio je predivan pogled na pirinčana polja, jako ljubazni konobari i jedno mesto iznad polja sa staklenim podom na kome smo se slikali bosi. Osećaj je fantastičan – prosto imaš utisak da lebdiš nad nečim što izgleda kao prašuma – ali iz istog razloga pomalo strašan jer se bojiš da ćeš naprosto propasti kroz staklo koje deluje tanko.
Darija Marić
