Ukrajinski par Odesu zamenio Sremskim Karlovcima

Priznaju da su u opticaju bila još neka mesta, u prvom redu Ugljevik u Bosni, ali Karlovci su svojom lepotom, položajem i pogodnostima koje iz toga proističu, odneli prevagu u odnosu na ostale.

– Razmišljajući pre rata u Ukrajini o tome kako vidimo svoj život u budućnosti, u jednom trenutku smo pomislili da bismo se mogli preseliti u Sremske Karlovce jer je meni to mesto priraslo za srce zato što je u pitanju mali grad bogate istorije na obali Dunava i opasan šumom – priča Maksim Vešnjeveckij. – Takva ideja naišla je na protivljenje mojih roditelja pa smo prestali da mislimo o tom, sve dok se rat u Ukrajini nije razbuktao.

Budući da radim na prekookeanskim brodovima na kojima provodim kao glavni mehaničar po šest meseci u kontinuitetu, nisam imao nikakve šanse da u slučaju potrebe zaštitim svoju porodicu. To, i strah da me ne mobilišu kada siđem s broda, navelo je moje roditelje da iniciraju naš odlazak iz Ukrajine. I tako je Spomenka s našim sinovima Aleksejem i Olegom 2015. godine otišla u Ugljevik kod oca, a ja sam joj se pridružio čim sam se iskrcao s broda pošto mi se završio turnus.

Proputovao ceo svet

 

– Volim svoj mehaničarski posao. Mi smo mali grad na vodi. Ponekad smo udaljeni od najbližeg grada ili luke po dve nedelje plovidbe. Ne daj bože da se nešto desi na brodu, prepušten si sam sebi, svojoj snalažljivosti i umeću, a odgovaraš za brod koji košta 30 miliona dolara, a roba u kontejnerima vredi 500 miliona dolara. Dvanaest godina radim za istog nemačkog brodovlasnika i vrlo sam zadovoljan. Obišao sam čitav svet i lakše mi je da nabrojim gde nisam bio, nego gde jesam. Top-destinacija mi je Argentina, zato što ima istu klimu kao Ukrajina, biljke, reke. Ljudi su malo drugačiji, ali dobri. Volim i Novi Zeland zbog ljudi i gradova, a najgora destinacija mi je, zbog uslova u kojima se živi, Bangladeš. Zemlja je manja od Srbije, a ima 154 miliona stanovnika – priča Maksim Vešnjeveckij.

U Bosni su Spomenka i deca, a Maksim kada mu je to angažman na brodu dozvoljavao, proveli dve godine. Smatraju da je to bilo dobar potez jer on i deca nisu znali srpski jezik i u novonastaloj situaciji dobro im je došlo što su uz sebe imali Spomenkinog oca. Shvativši da u tom mestu ne mogu da pronađu sve ono za čim žude, uključujući i odlaske u pozorište, na koncerte, umetničku školu za starijeg sina, bacili su se u potragu za kućom u Karlovcima i za tri dana je kupili. U međuvremenu su od prve odustali i kupili drugu u Karađorđevoj ulici, u kojoj već žive duže od godinu.

– Ja uživam svaki dan – kaže Maksim. – Držim se japanske mudrosti da je „sreća, sad, u ovom minutu, sekundi, na ovom mestu!“ Špartam biciklom po Fruškoj gori, Karlovcima, kupili smo kanu ove godine, pa sad otkrivamo i sve lepote Dunavca i Dunava... Ljudi koji žive ovde ne gledaju Karlovce onako kako ih ja vidim. Nije sva lepota koncentrisana u centru, koji turisti najčešće obilaze. Ima mnogo malih kuća, stazica, neobičnih  stabala, biljaka... Ja ovde dišem punim plućima, osluškujući cvrkut ptica na Stražilovu i dublje kada zađem u Frušku goru, kao i zvona Saborne crkve kada sedim na klupi u centru. Mislim da mnogo ljudi ne razume šta su Karlovci. To je najelitnije naselje koje možeš da zamisliš. Ja sam našao svoje mesto.

Spomenka kaže da joj nedostaje Odesa, u kojoj je živela od 14. godine. Najviše pozorište, koncerti, izložbe, ali dodaje da je to sada pronašla u Novom Sadu, koji je na deset minuta od Karlovaca.

– Maks se veoma lako i dobro prilagodio, za razliku od mene, koja sam sa ovih prostora – kaže Spomenka. – On je naprosto oduševljen. Da mu sutra daju kuću centru Kijeva sa svim povlasticama, nikad ne bi otišao odavde.    

Spomenka kaže da joj nedostaje Odesa, u kojoj je živela od 14. godine. Najviše pozorište, koncerti, izložbe, ali dodaje da je to sada pronašla u Novom Sadu, koji je na deset minuta od Karlovaca

Kao što ih je splet okolnosti doveo u Karlovce, igra sudbine je to dvoje ljudi i spojila u Odesi kada su oboje imali 19 godina. Spomenkin otac, rodom iz Bijeljine, je muzičar i na jednom od nastupa u Odesi upoznao je Ruskinju po imenu Puškinove junakinje, likovnu umetnicu Tatjanu Larinu. Rodila se ljubav koja je krunisana brakom i porodično gnezdo su svili u Bijeljini, odnosno Ugljeviku, gde je Spomenka rođena. Rat devedesetih „oterao“ ih je u Odesu, u kojoj je Spomenka završila srednju muzičku školu i akademiju. Spomenkina baka po majci i Maksimova majka bile su prijateljice, obe su radile na brodu, prva kao medicinska sestra, a druga kao frizerka. Njih dve skovale su plan da upoznaju Spomenku i Maksa i od tada su njih dvoje zajedno.    

Maks s ponosom ističe da potiče iz pomorske porodice. Otac, majka, sestra i zet su mu pomorci i izbor njegovog zanimanja, kako kaže, samim tim nije nikad doveden u pitanje. Priznaje da je želeo da bude vojnik, ali su mu roditelji rekli da ni ne pomišlja na to jer to nije u porodičnoj tradiciji. Otac ga je, kad je završio osmi razred, odveo na brod, gde je s njim proveo dva meseca. Bilo je to prilika da bira šta mu se od poslova na brodu sviđa i, na iznenađenje svih, odabrao je da bude mehaničar. Završio je Pomorsku akademiju i, korak po korak, peo se na hijerarhijskoj lestvici i dospeo do vrha.    

Špartanje po Fruškoj gori

– Ja uživam svaki dan – kaže Maksim. – Držim se japanske mudrosti da je „sreća, sad, u ovom minutu, sekundi, na ovom mestu!“ Špartam biciklom po Fruškoj gori, Karlovcima, kupili smo kanu ove godine, pa sad otkrivamo i sve lepote Dunavca i Dunava... Ljudi koji žive ovde ne gledaju Karlovce onako kako ih ja vidim. Nije sva lepota koncentrisana u centru, koji turisti najčešće obilaze. Ima mnogo malih kuća, stazica, neobičnih  stabala, biljaka...

Iako nikad nije razmišljala o tome, kako kaže, Spomenka sada daje časove klavira, dok je u Odesi bila korepetitorka u umetničkoj školi. Ima za sada troje učenika, od kojih su dvoje ruska deca. Stariji sin upisao je Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“, idući tako stopama predaka s majčine strane, dok devetogodišnji Oleg još ima vremena da razmisli o tomekojim će putem.

 

        Zorica Milosavljević