Aja Jung, direktorka BFI: Senzacija čiste umetnosti

Posle Baleta pariske Opere, Baleta Monte Karla ili Baleta milanske Skale, koje smo uspeli da predstavimo u Beogradu, ostao je još taj jedan baletski izazov, s druge strane Atlantika, otkriva za “Dnevnik” Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre.

Kako dodaje, nije tajna da je osam godina pokušavala da ih ubedi da dođu u Beograd, kao ni to da su joj u pregovorima pomagali Barišnjikov, Kalatrava i Kilijan… 

Tek kada smo Beogradu i Novom Sadu “dodali” Budimpeštu i Tel Aviv, stigli smo do dobitne formule koja će omogućiti da čuvene igrače, prvake i soliste trupe čije su sezone u Metropoliten operi unapred rasprodate, vidimo u legendarnim postavkama Balanšina, Robinsa i Vildona. Izuzetno sam ponosna da su Beogradski festival igre i Erste banka, organizatori predstava u Budimpešti, kao i da je kompanija Visa omogućila da se ulaznice za predstave u Novom Sadu i Beogradu mogu nabaviti po posebnim, sniženim cenama, kazala je Aja Jung.

Novosadska publika će sledeće godine biti u prilici da, iz programa BFI, vidi još tri predstave. Kakav ste izbor ovog puta napravili? 

Osim prvaka i solista Njujork siti baleta, iz Njujorka u Novi Sad dolazi i velika brodvejska zvezda, Džejson Samjuels Smit, majstor stepovanja i vlasnik trenutno najskuplje osiguranih nogu na svetu. Pošto bi brojni sportski stručnjaci u Srbiji očekivali da noge osiguravaju samo vrhunski fudbaleri, neka ovo bude poziv na neponovljiv performans. Dalje, Boditraffic je trupa iz Los Anđelesa, koja donosi tri zanimljiva komada izuzetnih koreografa, među kojima je i Hofeš Šehter, izraelski bubnjar koji je snažnim pokretom i zvukom osvojio svet. Na kraju, argentinska trupa fizičkog teatra Un Poyo Pojo je sa istoimenom predstavom na ovogodišnjem Bijenalu igre u Veneciji zavredela posebnu nagradu i sve simpatije publike. Ulaznice su već u prodaji na blagajni Srpskog narodnog pozorišta, teatra čijoj upravi i zaposlenima Festival duguje veliku zahvalnost.

Ako se kao svojevrstan reper uzmu predstave koje će biti deo predstojećeg izdanja BFI, da li je moguće izvući zaključak o aktuelnim tendencijama u svetu umetničke igre? Prepoznaju li se neke koreografske inovacije, istraživanja na planu pokreta, pogleda na ljudsko telo?

Uspeh jednog festivala se meri kroz njegove najhrabrije iskorake. Savremena igra se stalno menja i verovatno vodi najuzbudljiviji dijalog sa svim ostalim umetničkim formama. Od samog početka, Beogradski festival igre prati trendove, i nudi širok stilski i estetski spektar, od igre u špic patikama, do snažnog fizičkog teatra ili hip hopa. Jedan od najdragocenijih saveta koga sam se pridržavala, jeste da u procesu selekcije treba prvo poništiti sopstveni ukus, a potom svoje i svačije interese. Važno je održati visok kvalitet, a publici prepustiti da odabere i sledi svoje autore, razvijajući radoznalost u odnosu na nova umetnička stremljenja.

Kako izgledaju ovdašnje baletske kuće u odnosu na svetske, koje dolaze na BFI?

Naš sistem je takav da dozvoljava kompromise i osrednjost. Ne samo u oblasti umetničke igre, već i u drugim umetničkim formatima. Kada bismo se osvrnuli i primenili pravila koja važe svuda u svetu, imali bismo referentnije repertoare, zadovoljnije igrače, publiku u zemlji i inostranstvu. Svakako treba pohvaliti iskorake, ali oni su obično rezultat truda pojedinaca, tretirani kao sistemska greška. U poslednje vreme, gledala sam nekoliko baletskih premijera u Novom Sadu, I čini mi se da je trupa napredovala. Svakako je potrebno mnogo više naslova i mnogo više nastupanja, jer je to način da se igračI održe u mentalnoj i fizičkoj kondiciji. Koreografi se takođe oblikuju iskustvom. Uz preduslov da imaju talenta.

U kojoj meri se može govoriti o tome da BFI kroz popularizaciju umetosti igre, skreće pažnju publike na domaću scenu, a koliki uticaj ima u inostranstvu?

Nesaglediv je uticaj Beogradskog festival igre u formiranju publike, interesovanju medija, edukaciji u oblasti umetničke igre. Festival nije samo inspiracija igračima, već i filmskim i pozorišnim stvaraocima, vizuelnim umetnicima, dizajnerima, producentima… Zahvaljujući Festivalu, upoznali smo umetnike bez kojih se ne može zamisliti ni jedna enciklopedija igre, otkrivali autore koji su ubrzo postajali popularni, ali i produkcije za koje su se u svetskim metropolama ulaznice kupovale mesecima unapred i koje su hvalili najznačajniji kritičari našeg vremena… I to često sa zakašnjenjem u odnosu na našu publiku i novinare. Sećam se da je čuvena Kristal Pajt, nekoliko dana nakon nastupa njene vankuverske trupe u Beogradu dobila nagradu Lorens Olivije u Londonu, a istu produkciju otkrila Parižanima godinu dana kasnije. Noa Verthajm je nominovana za Besi nagradu za komad koji je u Njujorku prikazan dve godine nakon Beograda. Dimitris Papajoanu je turneju svog komada praktično počeo u Beogradu, a gotovo tri godine kasnije, isti naslov se ovih dana igra u Hongkongu, Moskvi i Sankt Peterburgu. Primera je bezbroj…

S obzirom na to da je iz godine u godinu BFI sve prisutniji u Novom Sadu, ako se ima u vidu ogromno interesovanje ovdašnje publike, da li je realno da u skoroj budućnosti ceo festival ili bar njegov veći deo gostuje „s prečanske strane?    

Saradnja s Gradom Novim Sadom počela je s drugim izdanjem našeg festivala, i 2020. puni 16 godina. Zajedno smo predstavili fantastične produkcije. Uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama, važne baletske kompanije smo uspeli da otkrijemo i publici u Vršcu, Zrenjaninu, Pančevu, Somboru… Raduje me interesovanje publike, baš kao i profesionalan dijalog sa institucijama i sponzorima. To je preduslov da idemo dalje.

Uskoro ćete izložbom u beogradskom Narodnom muzeju otkriti radove poznatog američkog fotografa Roba Vudkoksa, koji potpisuje i vizuelni identitet predstojećeg BFI. Kako je došlo do te saradnje?

Divim se fotografima koji umeju da prekinu i sačuvaju igru, kreirajući dokument koji je snažniji od svakog drugog zapisa. U stalnom kontaktu i večitoj potrazi za najboljim materijalom o igri, naišla sam slučajno na radove Roba Vudkoksa. To su zapravo foto instalacije sa igračima iz različitih njujorških trupa. Pisala sam mu, ne sluteći da je u pitanju traženi američki modni fotograf, koji je potpisao na desetine naslovnih stranica i editorijala za najpoznatije svetske magazine. Od juna smo u kontaktu i pregovorima. Rezultat je izložba u beogradskom Narodnom muzeju, koju otvaramo 7. novembra, ali i kampanja koja će u Srbiji i inostranstvu najavljivati sedamnaesto izdanje Beogradskog festivala igre. Beograd će tako postati jedna od 26 metropola u kojima je Vudkoks izlagao, a činjenica da će umetnik provesti nekoliko dana u našoj zemlji, obećava. Verujem da ćemo poznantvo i saradnju uspeti da učinimo još zanimljivijom.

I čime ćete se ponositi nakon 17. BFI?

Verovatno, programom 18. Beogradskog festivala igre.

M. Stajić