Аја Јунг, директорка БФИ: Сензација чисте уметности

После Балета париске Опере, Балета Монте Карла или Балета миланске Скале, које смо успели да представимо у Београду, остао је још тај један балетски изазов, с друге стране Атлантика, открива за “Дневник” Аја Јунг, директорка Београдског фестивала игре.

Како додаје, није тајна да је осам година покушавала да их убеди да дођу у Београд, као ни то да су јој у преговорима помагали Баришњиков, Калатрава и Килијан… 

Тек када смо Београду и Новом Саду “додали” Будимпешту и Тел Авив, стигли смо до добитне формуле која ће омогућити да чувене играче, прваке и солисте трупе чије су сезоне у Метрополитен опери унапред распродате, видимо у легендарним поставкама Баланшина, Робинса и Вилдона. Изузетно сам поносна да су Београдски фестивал игре и Ерсте банка, организатори представа у Будимпешти, као и да је компанија Visa омогућила да се улазнице за представе у Новом Саду и Београду могу набавити по посебним, сниженим ценама, казала је Аја Јунг.

Новосадска публика ће следеће године бити у прилици да, из програма БФИ, види још три представе. Какав сте избор овог пута направили? 

Осим првака и солиста Њујорк сити балета, из Њујорка у Нови Сад долази и велика бродвејска звезда, Џејсон Самјуелс Смит, мајстор степовања и власник тренутно најскупље осигураних ногу на свету. Пошто би бројни спортски стручњаци у Србији очекивали да ноге осигуравају само врхунски фудбалери, нека ово буде позив на непоновљив перформанс. Даље, Boditraffic је трупа из Лос Анђелеса, која доноси три занимљива комада изузетних кореографа, међу којима је и Хофеш Шехтер, израелски бубњар који је снажним покретом и звуком освојио свет. На крају, аргентинска трупа физичког театра Ун Poyo Појо је са истоименом представом на овогодишњем Бијеналу игре у Венецији завредела посебну награду и све симпатије публике. Улазнице су већ у продаји на благајни Српског народног позоришта, театра чијој управи и запосленима Фестивал дугује велику захвалност.

Ако се као својеврстан репер узму представе које ће бити део предстојећег издања БФИ, да ли је могуће извући закључак о актуелним тенденцијама у свету уметничке игре? Препознају ли се неке кореографске иновације, истраживања на плану покрета, погледа на људско тело?

Успех једног фестивала се мери кроз његове најхрабрије искораке. Савремена игра се стално мења и вероватно води најузбудљивији дијалог са свим осталим уметничким формама. Од самог почетка, Београдски фестивал игре прати трендове, и нуди широк стилски и естетски спектар, од игре у шпиц патикама, до снажног физичког театра или хип хопа. Један од најдрагоценијих савета кога сам се придржавала, јесте да у процесу селекције треба прво поништити сопствени укус, а потом своје и свачије интересе. Важно је одржати висок квалитет, а публици препустити да одабере и следи своје ауторе, развијајући радозналост у односу на нова уметничка стремљења.

Како изгледају овдашње балетске куће у односу на светске, које долазе на БФИ?

Наш систем је такав да дозвољава компромисе и осредњост. Не само у области уметничке игре, већ и у другим уметничким форматима. Када бисмо се осврнули и применили правила која важе свуда у свету, имали бисмо референтније репертоаре, задовољније играче, публику у земљи и иностранству. Свакако треба похвалити искораке, али они су обично резултат труда појединаца, третирани као системска грешка. У последње време, гледала сам неколико балетских премијера у Новом Саду, И чини ми се да је трупа напредовала. Свакако је потребно много више наслова и много више наступања, јер је то начин да се играчИ одрже у менталној и физичкој кондицији. Кореографи се такође обликују искуством. Уз предуслов да имају талента.

У којој мери се може говорити о томе да БФИ кроз популаризацију уметости игре, скреће пажњу публике на домаћу сцену, а колики утицај има у иностранству?

Несагледив је утицај Београдског фестивал игре у формирању публике, интересовању медија, едукацији у области уметничке игре. Фестивал није само инспирација играчима, већ и филмским и позоришним ствараоцима, визуелним уметницима, дизајнерима, продуцентима… Захваљујући Фестивалу, упознали смо уметнике без којих се не може замислити ни једна енциклопедија игре, откривали ауторе који су убрзо постајали популарни, али и продукције за које су се у светским метрополама улазнице куповале месецима унапред и које су хвалили најзначајнији критичари нашег времена… И то често са закашњењем у односу на нашу публику и новинаре. Сећам се да је чувена Кристал Пајт, неколико дана након наступа њене ванкуверске трупе у Београду добила награду Лоренс Оливије у Лондону, а исту продукцију открила Парижанима годину дана касније. Ноа Vеrthajm је номинована за Беси награду за комад који је у Њујорку приказан две године након Београда. Димитрис Папајоану је турнеју свог комада практично почео у Београду, а готово три године касније, исти наслов се ових дана игра у Хонгконгу, Москви и Санкт Петербургу. Примера је безброј…

С обзиром на то да је из године у годину БФИ све присутнији у Новом Саду, ако се има у виду огромно интересовање овдашње публике, да ли је реално да у скорој будућности цео фестивал или бар његов већи део гостује „с пречанске стране?    

Сарадња с Градом Новим Садом почела је с другим издањем нашег фестивала, и 2020. пуни 16 година. Заједно смо представили фантастичне продукције. Уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама, важне балетске компаније смо успели да откријемо и публици у Вршцу, Зрењанину, Панчеву, Сомбору… Радује ме интересовање публике, баш као и професионалан дијалог са институцијама и спонзорима. То је предуслов да идемо даље.

Ускоро ћете изложбом у београдском Народном музеју открити радове познатог америчког фотографа Роба Вудкокса, који потписује и визуелни идентитет предстојећег БФИ. Како је дошло до те сарадње?

Дивим се фотографима који умеју да прекину и сачувају игру, креирајући документ који је снажнији од сваког другог записа. У сталном контакту и вечитој потрази за најбољим материјалом о игри, наишла сам случајно на радове Роба Вудкокса. То су заправо фото инсталације са играчима из различитих њујоршких трупа. Писала сам му, не слутећи да је у питању тражени амерички модни фотограф, који је потписао на десетине насловних страница и едиторијала за најпознатије светске магазине. Од јуна смо у контакту и преговорима. Резултат је изложба у београдском Народном музеју, коју отварамо 7. новембра, али и кампања која ће у Србији и иностранству најављивати седамнаесто издање Београдског фестивала игре. Београд ће тако постати једна од 26 метропола у којима је Вудкокс излагао, а чињеница да ће уметник провести неколико дана у нашој земљи, обећава. Верујем да ћемо познантво и сарадњу успети да учинимо још занимљивијом.

И чиме ћете се поносити након 17. БФИ?

Вероватно, програмом 18. Београдског фестивала игре.

М. Стајић