„Žan” Bruna Damona: Jovanka Orleanka kao poetski doživljaj stvarnosti
Jovanka Orleanka jedan je od najromantičnijih ženskih likova i jedan od francuskih najtežih za interpretaciju. Više od Marijane, smatraju je pravim simbolom francuske hrabrosti, a zašto?
Ova mlada devojka se 1429, u toku krvavog Stogodišnjeg rata između Francuske i Engleske, u trenutku kada su Englezi nadjačavali, stavila na čelo francuske vojske i oslobodila grad Orlean. Omogućila je kralju da se vrati na tron Francuske, ali su je odmah zatim Burgonjci uhapsili i predali Englezima. Ubrzo je usledio sudski proces koji je povela crkva u Ruanu na čelu sa nemilosrdnim inkvizitorom Nikolom Košonom, koji je Jovanku optužio da je veštica. Nakon većanja mučenica je spaljena pošto je uporno odbijala da prizna svoj „savez sa đavolom“.
Ova gotovo apsurdna istorijska epopeja naišla je na nekoliko izvanrednih filmskih interpretacija u dvadesetom veku - ovde mislim prevashodno na „Strast Jovanke Orleanke“, film Karl Teodora iz 1928. sa Falkonetijevom, zatim „Suđenje Orleanki“ iz 1962. u režiji Robera Bresona sa Florans Dele u glavnoj ulozi, Premingerovo „Spaljivanje Svete Jovanke“ sa nezaboravnom Džin Siberg iz 1957, i na Lik Besonovu „Glasnicu“ iz 1999. sa Milom Jovović. Svaki od ovih filmova tretirao je poneki aspekt ove čudne i zamršene političko-teološke priče, jer su isprepletane teme: bilo francusko-engleski odnosi, bilo religiozni aspekt, bilo književno-herojski, bilo feministički...
Najnovija interpretacija „Žan“ (Jovanka) reditelja Bruna Dimona je drugi deo filmske trilogije koja je adaptirala teatarski spis filozofsko orijentisanog Šarla Pegija, a čije se delo, kao i Dimonovo, kloni svake eventualne draži akcionog ili ratnog filma, već je pre nalik ostvarenjima Tarkovskog - poetičnog je i meditativnog karaktera. Kako sam priznaje, reditelju Dimonu ideja da ponovo snimi film o mitskoj heroini nije došla spontano; štaviše, lik heroine ultra-nacionalnog karaktera nije mu se sviđao, ali kaže da ga je poetski tekst Šarl Pegija sasvim zaneo.
Pegi, socijalista, univerzalista, idealista i veliki protivnik crkve, napisao je ovo pozorišno delo kada je imao samo 24 godine, u nameri da uznemiri kler, da napadne dogmu, i poslužio se idealom Jovanke Orleanke koja je istorijska junakinja ali i simbol nacije koja se borila za zbacivanje anglosaksonskog jarma – i sve to u istorijskoj situaciji u kojoj se Francuska nalazi do izvesne mere danas, u periodu oglašavanja Bregzita. Međutim, ne treba zaboraviti da Pegijev tekst svojom univerzalnošću zapravo prevazilazi nacionalne i nacionalističke okvire, jer njegova priča u fokusu ima hrabru mladu devojku koja plemenitošću svoga duha želi da pomogne ljudima.
I upravo ta Pegijeva poruka provejava ovim novim filmom o Jovanki Orleanki. Pri tome izbor sasvim mlade glumice koja ima samo deset godina nije slučajan; Liza Lepla Prudom je cela prisutna na platnu, ona svojom istinskom nevinošću i aspiracijom uzdiže gledaoca u neke više sfere koje ne možemo možda da razumemo prostom logikom, ali ih nekako osećamo srcem. Njeno preimućstvo nad brojnim teolozima, profesorima teologije i filozofije koji se tokom tog mračnog sudskog procesa igraju njom kao mačke sa mišem – ogromno je.
Pri samom kraju filma, koji ujedno predstavlja i sam kraj ove tragične ženske figure, Dimon postiže izvanrednu orkestraciju elemenata dramaturgije, smirene kamere i specijalnih efekata, a ono čime stiče veliko preimućstvo nad svim svojim kolegama koji su pre njega obrađivali istu temu jeste činjenica da je reditelj pristupio ovom filmu kao retkoj vizuelnoj avanturi s početka petnaestog veka. Jer njegove boje, kostimi, kao duge srednjovekovne gotske freske koje se ređau jedna za drugom, uzdižu viruelno „Žan“ na nivo starih majstora koji su slikali društvo i plemstvo 15. veka. Dimon se, naime, na izvanredan način približuje majstorstvu Luke Kranaha, Fra Anđelika i Brojgela.
Pa ipak, u ovom filmu - a to nam je reditelj otkrio u spontanom razgovoru - Dimon je pre svega ovde imao nameru da demistifikuje legendu o Jovanki Orleanki, čiji lik mnogi interpretiraju kako im odgovara, podrazumeva se različito od određenih istorijskih istina. Pri tome ne krije da je od svih sjajnih prethodnika na njega najveći uticaj ostvario Pjer Paolo Pazolini i to naročito svojim filmom „Jevanđelje po Mateju“, gde je čuveni italijanski reditelj zamenio posvećenu spiritualnu atmosferu stare biblijske priče filmskim, prizemljenim pristupom tom delu. I Bruno Dimon, naime, smatra da pojam božanstva treba skinuti sa oblaka i spustiti na zemlju gde film kao umetnost garantuje delu poetski doživljaj stvarnosti.
Nina Živančević
