Filmska kritika: „Ad astra” ili o mučnim vizijama svemira

U atmosferi kakva vlada u Holivudu poslednjih najmanje desetak godina, sve su malobrojniji autorski i originalni projekti, a mejnstrim filmovi su sve ređe išta više sem relativno bezličnih i savršeno upakovanih proizvoda sa pokretne trake.

Baš zato je film reditelja Džejmsa Greja “Ad astra”, nesavršen kakav jeste, ali i dalje krajnje autorski i ličan, jedno od najprijatnijih iznenađenja ove bioskopske sezone. Iznenađenje je utoliko veće što nijedan od bombastičnih trejlera koji su najavili „Ad astru“ ni izdaleka ne liči na ovaj film. Celokupna marketinška mašinerija je zapravo toliko namerno pogrešna, da je jasno da je u pitanju pokušaj da se što šira publika namami da gleda jedan krajnje hermetičan film. No, posle svega, još je jasnije zašto se ovakvih originalnih i kontemplativnih filmova Holivudski producenti boje – povučen šarenim trejlerom, prosečni gledalac koji je došao da žvaće kokice i gleda kako Bred Pit diže stvari u vazduh ostaje zbunjen onim što je video u “Ad astri”, pa ovaj film na IMDB-u ocenjuje sa niskom sedmicom uz komentare da je spor, dosadan, ili depresivan.

Da ovo nije film za najširu publiku potvrđuje i sajt Rotten Tomatoes na kom je prosečna ocena kritičara za “Ad astru” visokih 83 odsto, a publike tričavih 40! Ovako šokantno suprotstavljene ocene kritičara i publike u krajnjem slučaju postavlja pitanje da li je marketing možda ipak učinio više štete nego koristi i oterao pravu (mada usku) publiku za ovakav film, a iznervirao one koji su očekivali sf akcioni triler koji im je obećavao trejler.

Zaplet prati astronauta Roja Mekbrajda (Bred Pit), koji polazi na sporo i mučno putovanje prema Neptunu, u potrazi za ocem (Tomi Li Džons) kog nije video nekoliko decenija, i za kog ne zna da li je živ ili mrtav. Rešenje misterije vezane za oca važno je i na širem planu, jer je njegov nestanak povezan sa čudnom anomalijom koja izaziva električne katastrofe na Zemlji. Nema sumnje da je “Ad astra” film atmosfere i raspoloženja, i majstor fotografije Hojt van Hojtema, poznat po svom maestralnom radu na Nolanovom „Interstelaru” i “Dankirku”, apsolutno briljira i u ovom filmu, čineći da u najboljim trenucima može da se takmiči sa “Solarisom” Tarkovskog i  Kjubrikovom “Odisejom”.

“Ad astra” nije klasičan SF film, i njegovo suštinsko težište je na unutrašnjoj drami. Kako Roj napreduje svemirom, tako je cena svakog njegovog daljeg koraka sve veća, i paradoksalno, u sve većoj širini i praznini svemira velika slika postaje sve nejasnija (zaustaviti strašne izboje struje), a intimni uski plan sve klaustrofobičniji, zapetljaniji i ličniji (nerazrešeni odnos sa ocem). U nekim delovima se film doduše pomalo urušava pod svojom težinom jer scenario ne uspeva da do kraja iznese ideje koje postavlja, ali Grej ipak uspeva da ispliva iz zamki povremene pretencioznosti.

U “Ad astri” najveći utisak ostavljaju mučne vizije svemira koji nalikuje crnom ponoru besmisla gde je čovek potpuno prepušten sam sebi i svojim unutrašnjim demonima. U filmu je sve zamagljeno sem mračnog konradovskog puta u srce tame kojim se Mekbrajd sve teže kreće. Bred Pit je sasvim gurnut u prvi plan, dok su svi ostali likovi svedeni na usputne senke koje Mekbrajd jednu po jednu ostavlja za sobom na putu. Pit ovom izazovu uspeva sasvim da odgovori, sa jednom od svojih najboljih i najsvedenijih uloga. Zapravo, njegova gluma je toliko promišljena da u nekim trenucima toliko ubedljivo oponaša mimiku lica Tomija Li Džonsa da počinje da fizički neodoljivo liči na svog filmskog oca.

Nastasja Pisarev