Iza izloga: Zgodna, u svom parčetu stvarnosti

Umesto geografije, geografske širine i dužine na kojoj neko živi, u svetu bez granica linija podele - granica je negde drugde. Moderno društvo, razmešteno u različite orbite, podeljeno je pre svega po kulturološkim i kulturnim obrascima, pri čemu se dve različite orbite (jedne pozicionirane više, a druge niže; neke malo više levo, a neke pak desno, u jednoj kapsuli hermetički zatvoreni oni „kao sav normalan svet“, u drugoj „primitivci“) retko, gotovo nikada ne dodiruju. Tačnije, nemaju (skoro) nikakvu komunikaciju, a eventualni pokušaj „orbitalnog turizma“, to jest, umrežavanja i povezivanja različitih stvarnosti, se blokira već u startu. I to ako imate sreće. U suprotnom, ova vrsta avanturizma može prilično (gubitak prijatelja, posla, socijalno izopštavanje...) da vas košta.

Tako i ja u svojoj orbiti, svom parčetu „niskoprofilne“ stvarnosti, guram kako znam i umem. Evo, recimo, pre neki dan sam (iznervirana dešavanjima u trenutku sadašnjem) iskoristila prvu priliku da se lansiram u prošlost i tamo (na sigurnom) polako iznivelišem. U bezmalo tri decenije rikverca sam krenula ni manje, ni više već u društvu zanosne Džulije Roberts i njenog „do poslednjeg daha“ kolege, Ričarda Gira. U prevodu – na repertoaru kućnog bioskopa mi se našla romantična literatura iz mladosti – film „Zgodna žena“ (1990). Zanimljivo je to iskustvo vraćanja na nešto pomalo zaboravljeno, a opet u nekom trenutku tako bitnog i važnog. Sećam se da je premijerno gledanje ove romantične komedije za mene bilo neviđeno dirljivo; ni sama više ne znam šta mi je onomad više prijalo – mesto dešavanja: Holivud, raskošna Yulijina toaleta, svi ti zapleti i raspleti... Ma, sve mi je tada bilo baš onako superica. Danima sam u tom svom filmu, baš kao i kad sam nešto kasnije gledala „Noting Hil“, veselo lepršala kroz ne baš tako razdraganu svakodnevnicu koju sam živela. Kako se to obično kaže, po čitav dan sam budna sanjala i sanjarila...

Ovo „novo“ gledanje jedne od najdražih mi ljubavnih bajki iz mladosti za početak je rezultiralo zaključkom da „Zgodna žena“ baš i nije tek zgodna limunadica kakvom sam je pamtila. A ne, film je zapravo prilično feministički orijentisan – Vivijen (Yulija Roberts) bez obzira na činjenicu da za život zarađuje kao prostitutka, tj. „devojka na poziv“, svom „poslodavcu“ Edvardu Luisu (Ričard Gir) u ključnom trenutku onako u fazonu modernih borkinja za žensko pitanje kaže – ja biram s kim i kada. Drugim rečima, nema tih para, ni ugodnog života koji joj on nudi zbog kojeg bi pristala na kompromis - odrekla se svog sna i svog prava da voli koga ona izabere.

Tokom ovog filmskog izleta u neko drugo vreme ništa manje mi nije bila zanimljiva ni priča uspešnog i prebogatog biznismena Edvarda. Ruku na srce, onomad kad sam gledala film teško da sam uopšte i obratila pažnju na to čime se pomenuti gospodin bavi. Više me je zanimalo šta će Vivijen obući i kako će njih dvoje uspeti da prevaziđu sve te silne prepreke na putu svoje ljubavi. Zato mi je sada taj deo priče bio još više zanimljiv. Biznis kojim se Edvard bavi - investitor koji ulaže u propala preduzeća kako bi ih odmah potom prodao „na parče“ i postao još bogatiji - u međuvremenu je stigao i do naših prostora. Ne mora više zbog takvih privatizacija i takvih uspešnih da se putuje u Holivud. Što bi Vivijen rekla, poslovna formula je slična onoj kod prodaje polovnih (neretko kradenih) automobila u delovima. Samo što je, podvlači naš gospodin Uspešni, njegov biznis po zakonu. Zvuči poznato, zar ne? Zapravo, sad i ona da se „obogatio kao na filmu“ ima više smisla...

Još uvek plutajući negde između onog prošlog i ovog sadašnjeg; između vremena kada su ljudi širom sveta još uvek uspevali da, pred sve jačim udarima neoliberalne poslovne politike, sačuvaju neko malo parče nevinosti i optimizma i ove novomilenijumske opšte melanholije i ravnodušnosti, inicijativa grupe psihološkinja da prepravljaju davno napisane bajke me je zatekla prilično nespremnu. Ideja mi je jasna: smetaju im stereotipi o devojci koja sva očajna na vrhu kule čeka princa na belom konju da je izbavi; da je poljubi i odvede u neki srećniji i lepši svet... Novo vreme, pa nova i – samostalnija i odvažnija – devojka koja će radije sebi sama da „kupi kartu“ - da završi fakultet, zaposli se i osamostali se – za sreću. Kojoj ne treba tamo neki „dasa“; ne mora da se uda i postane majka, kako bi se osećala ostvarenom. I to je sve onako baš OK. Njihovo vreme, njihovi izbori i bitke. Samo ne razumem zašto bi zbog toga sad trebalo popravljati i prepravljati nešto (bile to bajke, nazivi ulica, spomenici ili nešto peto) što je u današnje vreme tek svedočanstvo prošlih  vremena; druge kulture, pa i drugačijih životnih izbora. „Zgodnu ženu“ na kraju filma jeste spasao princ s kišobranom umesto mača i u crnoj limuzini od ne zna se koliko konjskih snaga, umesto belog konja. I da, izjavio joj je ljubav i predložio život u dvoje. I šta, birati ljubav u današnje vreme nije dovoljno emancipovano?

Za one, pak, kojima se ovakav scenario ne sviđa, predlog je da pokušaju da napišu neku svoju bajku. Recikliranje ipak više pristaje uz plastične kese i ambalažu; delo koje je neko napisao, snimio, komponovao zaslužuje, ipak, malo više poštovanja.    

Jasna Budimirović