Iza izloga: A na njoj ništa ispod hiljadu dolara!

Na njoj, rekla bih, ništa ispod hiljadu dolara. Toliko, eventualno, samo za farmerice... Plus, torba, cipele, mantil, šešir, bluza, fensi sat i nakit, marama, šminka... Svega. Odoka, stajling koji može da košta i po nekoliko desetina hiljada „zelembaća“ i to jedno ništavilo oko nje; krajolik koji ponajviše podseća na neku od scena iz ovih dana super gledane serije „Černobilj“. I – to bi vam bio jedan od najprisutnijih trendova kada su modni editorijali, nešto kao brze pruge za prenos “poruka” do korisnika, u pitanju. U prevodu, tako se danas u „fešn“ svetu nudi i izlaže ono što je na prodaju. Nakon što sam malo prostudirala sve te šareno-nevesele glosi strane, zapitah se koja je ideja, odnosno, šta su marketinški magovi na ovaj način planirali da nam prodaju. Kojim poslom se skupila sva ta armija kreatora, stilista, fotografa, manekena? 

Ne tako davno, rekla bih, komunikacija između prodavaca i kupaca/ ponude i potražnje bila je puno jednostavnija i bez svih ovih zbunjujućih poruka. Kao nije nas briga, a zapravo sve na nama cakum-pakum; kao preziremo sav taj potrošački mentalitet, a poziv na trošenje kao večni plamen - stalno otvoren... Onomad su top modeli/posrednice u ovoj transakciji - Sindi Kroford, Naomi Kembel, Klaudija Šifer, El Mekfirson, Kristi Tarlington, Iman, Tajra Benks, Hajdi Klum... – super lepe i super seksi dame - koje “nisu ustajale iz kreveta za manje od 10.000 dolara” - imale su samo jedan zadatak. Sa stranica modnih žurnala „prodavale“ su luksuz, seksepil, glamur, uspeh... Pa šta košta - da košta! Nasmejana i sjajno raspoložena Sindi u „Versaće“ haljini, s „Omega“ satom na ruci i u „Džimi Ču“ štiklama „dvanaesticama“ u nekom ništa manje raskošnom okruženju, gde joj je (naravno) sve baš onako potaman, nudila je ženama širom sveta formulu za život s pet zvezdica. Priceless ili bar dovoljno da se (kao i Sindi) i one „počaste“, da malo „ispeglaju“ karticu i – nezaboravni provod i “bele noći u satenu” su zagarantovani. Bez obzira što su (uglavnom) znale da je reč o šarenoj (marketinškoj) laži, većina dama je s vremena na vreme volela da se „počasti“ ne bi li i njima život barem malo zamirisao na vanilu i mleko od kokosa. Da sebi kupe nešto (satić ili šeširić) od sveg tog super glamuroznog života top modela. Samim tim, Sindi i drugarice bi opravdale svoje visoke honorare.

Danas, pak, stvari stoje drugačije. Manekenke najčešće niti su nasmejane, niti (da se niko ne uvredi) toliko zanosne. Super lepota iz devedesetih je postala retro, a akcenat je na nečem drugom – na različitosti. Što više rasa, boja, „džendera“ – to bolje. I to nije kraj. Činjenica da se editorijali snimaju u nekakvim pustarama bez ijednog sadržaja svakako nije slučajna. Ideja je da jedini „sadržaj“ na fotografijama bude model, to jest, krpice u kojima je pozirala. Onako pomalo preteće, ta pustoš svuda oko nje zapravo na neki način upozorava i najavljuje da bi i ona (daleko bilo) da nema svog tog modnog šarenila bila “černobiljski” prazna i pusta. U prevodu, moda danas prodaje sadržaj, te se i na krpice potrošenih hiljade i hiljade dolara smatra investicijom u „personaliti“, u ono što nas čini drugačijima i izdvaja iz sveopšteg ništavila. Pritom, sva ta posebnost (napomena za amatere) mora redovno da se “apdejtuje” i osvežava. Treba li još neko, na osnovu neblagovremeno ažuriranog modela patika, telefona ili već nekog drugog ključnog komada neverbalne borbe, da pomisli kako ne mare dovoljno za stanje ljudskih prava, gladne u svetu i korupcijski trulež. Da greškom pomisli da su glasali za Trampa, a oni „ljuti“ levičari. Ajte, molim vas, nije se s tim stvarima šaliti! Bar ako je ideja da se “boračka” licenca sačuva...

Kupovina svih potrebnih „sadržaja“ kojima se danas mnogo manje tera moda, nego što se maskiraju bezsadržajnost i bezidejnost, tu se ni izbliza ne završava. Potrošačka demokratija  - osvojena platnim karticama mnogo više nego glasovima - nalaže da mora još puno para da se zaradi i puno tog šareniša da se nakupuje ako želite da svima stavite do znanja da je i vama stalo. Da brinete kako zbog klimatskih promena, tako i zbog nedovoljno zastupljene rodne ravnopravnosti. Da niste, daleko bilo, kao ja koja je (onako potpuno neprihvatljivo) pre neki dan šokirala prodavačicu; na njenu polu retoričku konstataciju tokom naše prodavac-kupac konverazcije -  pa, nemate sigurno samo jedne patike -  ja sam onako skroz politički nekorektno odgovorila - „imam, a šta će mi više?“.

To „šta će mi“ u današnje vreme je nešto kao najtoksičniji mogući stav. Uvek treba i uvek još. Više patika znači i više torbi; više torbi – više pantalona; više pantalona – više bluza.... I – opstanak vrlog novog sveta je zagarantovan. 

Jasna Budimirović