Ideološki horizonti nakon još jednog Pozorja: Prigušena pobuna
NOVI SAD: “Hoću lezbejku za predsednicu!” poručuje feministkinja Zoi Leonard, aktivno građanski neposlušna i kao umetnica, citirana u predstavi “We are born naked and the rest is...” Sarajevskog ratnog teatra (SARTR).
“Pobuna - ženski rod” poručuje Svetislav Jovanov, selektor upravo završenog, 64. Sterijinog pozorja. Jedno s drugim nema nikakve veze?
Kad je u pitanju rod, dominacija žena je u poslednjoj deceniji, i duže, vrlo evidentna, još od proboja dramskih autorki Biljane Srbljanović i Milene Marković. Na Sterijinom pozorju su se osvojenim nagradama dodatno afirmisale i Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Milena Minja Bogavac, sada ponovo Vida Ognjenović, od rediteljki Anđelka Nikolić i Snežana Trišić, kompozitorka Irena Popović Dragović, brojne, brojne glumice, dok se kostimograf ne može ni pronaći, slično kao ni scenografkinja. Selektoru Jovanovu ovo nije strano, jer je kao kao spiritus movens Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo takođe već više od decenije proglašavao laureatkinje. Istini za volju, velika većina njihovih drama skoro da nema relevantne inscenacije. Što nas dovodi do sledećih pitanja. Dramaturgije, kao bitnog mosta od drame do repertoara, od ove godine uvrštena kao kategorija za Sterijine nagrade (uz radionicu o kreiranju repertoara zbog evidentno posrćućeg umetničkog vođstva naših pozorišnih kuća) i pitanja režije.
Dramaturzi na 64. Sterijinom pozorju imali su pune ruke posla, bilo da je reč o dramatizaciji romana Mile Mašović (“Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića), adaptaciji već postojećih dramskih dela (“Hasanaginica” Ljubomira Simovića), ili pisanju potpuno novih, takozvanih scenskih tekstova Vedrane Božinović (“M. I. R. A.”), koji posle decenije promena, razvoja dramskog teksta, počinju da se potvrđuju kao ravnopravni “predlošci”.
Dejan Mijač, Tomi Janežič, Egon Savin, Aleksandar Popovski, Paolo Mađeli, Oliver Frljić, Boris Liješević, Andraš Urban, Kokan Mladenović, nadmašuju pomenute, pa i rediteljke zastupljene na scenama širom Srbije, baš kao što se “ženskim pitanjem”, čak i na ovom Pozorju, mahom bave muškarci.
Da li je broj stvarno merilo odnosa? Pa, kad je već tu rod, onda mu pripada i broj...
Podela je bilo još. Žiri 64. Sterijinog pozorja ih nije prihvatao, iako je ustanovio, parafrazirajući, dva tipa teatra - (klasični) teatar artikulacije lika, subjekta i teatar artikulacije grupe, kolektiva, sa mogućnošću dve vrste odnosa - suprotstavljnost i komplementarnosti. Kao i u pitanju rodnih podela, i u pozorištu se nužno radi o jedinstvu, identitetu (jedno bez drugog ne bi bilo ono što jeste). Ipak, zaključujući na osnovu odgledanih predstava, na osnovu toga koje mehanizme, koja sredstva biraju i ovde, shodno selektorskoj nameri, problematizovani ljudi, umetnice, likovi (za ovu reč u našem jeziku i nemamo adekvatan ženski rod, sem u indikativno pogrdnom, savremenom žargonu - likuša), lako se uviđa da nevolja i jeste u tome što su to i dalje prečesto takozvani muški principi, “vertikale” - autoritarnosti, artikulacije strukture, moći i jačeg. Da nevolja nema, da je sve dobro, potaman, da pozorište nije društveno relevantno, ne bi imalo smisla spominjati reč pobuna, a kamoli uzimati je za ozbiljno.
Sterijina nagrada između najbolje predstave i režije u poslednjih dvanaest godina, ako ne računamo 2017. (žiri kojim je predsedavao Miki Manojlović), podeljena je šest puta. Dakle, pola - pola. Ako računamo i ostale nagrade u slučajevima podele, najuzbudljiviji rezultat je bio 2006, kada su beogradski “Skakavci” Biljane Srbljanović pobedili zagrebačke 6:3. “Golove” za Jugoslovensko dramsko pozorište postigli su: Dejan Mijač (režija), Isidora Minić (Nataša), Renata Ulmanski (Gospođa Petrović), Lana Cvijanović (kostim), Isidora Žebeljan (muzika), okrugli sto kritike (najbolja predstava); a za Zagrebačko kazalište mladih: žiri (najbolja predstava), Urša Raukar (Žana), Slavica Radović (scenografija).
Zato su najvažnije predstave one koje su pisale, režirale, igrale, govorile o njima na okruglim stolovima - žene. I najlepše. A muškarci najbolji kad su im žene stojale u genitivu. Nema estetike, bez “ideološkog horizonta” nema realnosti. To vreme, hijerarhizacije, glavnih tokova i alternativa, da gramatički zaokružimo priču o Sterijinom pozorju, nije prošlo dok god bujica nosi talog iz prošlosti, dok god davi pozorišne repertoare, pa i festivale. Valja se boriti i menjati. Za budućnost, generacije koje neće ponavljati jedno te isto, jedno te isto.
Igor Burić
