Turisti sve brojniji u opusteloj Istočnoj Srbiji

Da je to znao, da li bi isto učinio, glavu na panj stavio za slobodu potomaka kojima je od slobodne nacionalne države draža bauštela germanska, italijanska, francuska i ine... ne zato što su pusti, već što lepotu i plodnost vlastite zemlje, pamet i vrednoću ovdašnjih ljudi kao da ne znaju da iskoriste zarad pristojnog života na rodnoj grudi, kolevci koja ih je zaljuljala i prvim majčinim mlekom zadojila?

Ne bi bio u dilemi samo Hajduk Veljko, možda bi se pokajali zbog vlastite žrtve i drugi ustanici, ali nekako ispada da je baš na istoku Srbije, u Negotinskoj krajini, najvidljivije naše posrnuće kao naroda, sve naše propuštene šanse da iskoristimo činjenicu da smo smešteni na edenskom parčetu zemlje. Prizor opustelih sela podno Deli-Jovana, Miroča i Crnog vrha, na obalama Timoka, koja su pri tome unakažena kičerajskim monster-kućerinama sazdanim na gastarbajterskom znoju, krvi, zdravlju, ali i plaćene suzama u samotnim noćima daleko od rodnog kraja, ipak ne mogu da kod putnika-namernika nadvladaju osećaj divljenja prema lepoti tog dela srpske domaje. Sam Negotin, stolica Krajine, koliko urbanizmom i arhitekturom, građanskim duhom kao retko koja srpska mala varošica, toliko i osećajem ušuškanosti, topline i gostoljubivosti, možda je i jedan od najboljih izbora kada je srpski turizam u pitanju, u šta se i „Dnevnik“ mogao uveriti.

Jedan od tri tamošnja muzejska prostora koja ne bi ni po koju cenu trebalo propustiti je svakako onaj posvećen bardu i možda najvećem srpskom kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu, rođenom u obližnjem seocetu Mokranju, ali zanimljiv je i onaj posvećen div-junaku Prvog srpskog ustanka Veljku Petroviću, koji je poslednje dve godine života proveo upravo u Negotinu, braneći ga od turske poplave, ašikujući pri tome s legendarnom hajdučicom Čučuk Stanom, a ne treba mimoići ni Muzej Krajine, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi se uverilo u to koliko su ovi krajevi bili interesantni gotovo svim civilizacijama, od paleolita, preko Dačana, Avara, Rimljana i Vizantinaca, Turaka i Ugara do modernih Evropljana, Amerikanaca i inih, koji sve češće u taj kraj pristižu, ne motorizovani, već biciklima, i odsedaju u brojnim malim pansionima.

Jedan od takvih je, a biciklističkim globtroterima definitivno najomiljeniji, onaj Bojana Stanisavljevića, pansion „Urbana gerila“, namenjen avanturistima, koji je pre zelena oaza u samom srcu varošice, gde ne samo da možete za gotovo smešnu sumu novca da prenoćite i obilno i ukusno doručkujete već i dobijete bedekerski savet kojem para nema. Znaju to i belosvetski putnici, pa u trenutku naše posete, kod Bojana, modela i uzora ljubaznosti i srpske gostoljubivosti, zatičemo nemački bračni par penzionera kojima ni ulazak u osmu deceniju života ne smeta da na biciklima krstare ovim delom našeg kontinenta s namerom da se spuste do severne Afrike, ili njihovog tek deceniju mlađeg istomišljenika po transportu, koji je iz rodnog Izraela krenuo na sever Stare dame, Evrope. Društvo nam pravi i mladi bračni par Švajcaraca, lekara-specijalista, koji potrebu za avanturizmom zadovoljavaju šestomesečnim odsustvom s posla ne bi li u kupljenom starom „rejndžrover“ džipu stigli do Mongolije...

– Ovom biciklističkom rutom Donjeg Podunavlja prolaze desetine hiljada biciklista, pa mnogi zastanu i kod nas u Negotinu, u čijoj blizini se i Timok uliva u Dunav, pa smo i zvanično područje s najmanjom nadmorskom visinom u Srbiji – objašnjava nam Bojan, koji se osim turizmom, bavi i tenisom kao profesionalni trener, za šta u dvorištu prepunom bujnog zelenila ima i teren da dokaže.

Po „tipu“ našeg domaćina odlazimo na ručak u čuvene Rajačke pimnice (ili, po modernom, pivnice), tačnije „Se la vi“ i uz guštanje retkog a autohtonog krajinskog vina crne tamjanike, slušamo priču negotinskog bračnog para Saše i Sanje, po zanimanju i obrazovanju geometara, o tom isključivo ekonomskom naselju kamenih kuća podignutom tokom 19. veka, ne bi li lokalni vinogradari imali gde da prerađuju grožđe i skladište, ali i sami uživaju u svojim vrhunskim vinima. Nisu to jedine pimnice, ima ih i u susednim Rogljevu i Smedovu, Štubiku i Tamniču, ali rajačkih 270 deluje najimpresivnije, mada se do njih stiže dozlaboga lošim i uskim asfaltnim drumom, a pride zbog državne „zaštite“ kompleksa, u tom turističkom biseru ne postoji nijedan toalet.

Kad se već čovek pobrine za blagoutrobije, valja i noge protegnuti, a opet po Bojanovom savetu, nema boljeg mesta za to od posete Vratnjanskim kapijama, fenomenu prirode koji se zaštitnički nadvio nad Vaznesenjski manastir. Posebno je impresivan Veliki prirast, prolaz u vidu svojevrsne kapije, kroz srce planine usečen snagom rečnih vekova, čiji je svod 30 metara visok, ali za njim ne zaostaju ni nešto manji Suvi i Mali prirast, do kojih se stiže povremeno i zahtevnijom uzbrdicom, na kojoj je vidljivo obeležena staza o kojoj se volonterski brinu ovdašnji entuzijasti planinari. Za tim prirodnim fenomenom lepotom ne zaostaju ni Morkanjski vodopadi na Sikolskoj reci ili Stevanske livade podno Deli-Jovana, monumentalni nemanjićki manastir Bukovo ili antički lokalitet Šar-kamen koji se vezuje za imperatora Galerija i Maksimina Daju, a ako se ima volje i vremena, ni Zaječar, s moćnom tvrdom rimskom carskom rezidencijom Gamzigradom, nije daleko.

Posebna je priča o putovanju priobaljem Dunava od Negotina do Smedereva, tzv. dunavskom magistralom. Lepota Đerdapske klisure ili morska razlivenost Dunava kod Golupca uspeli su da prikriju razočaranje što je, i pored nedavnog pompeznog otvaranja obnovljene tvrđave u nju ulaz zabranjen iz „tehničkih razloga“ pa se turisti fotografišu isključivo s kamenim zdanjem kao dalekom pozadinom. Slična sudbina može turistu zadesiti i kod tvrđave u Ramu, koja se obnavlja zahvaljujući novcu Turske i njenih neimara. Ali, ako stignete do Rama u popodnevnim satima, kada su građevinski šefovi već otišli na odmor, mašala, lako se mi dogovorimo s negdanjim okupatorima oko ulaska u tvrđu.

        Milić Miljenović