Tvoja reč, Milan Dimić (23) glumac: Umetnost je sam život

Mladi umetnici, stoga, nailaze na razne izazove, a među njima su i ti - kako animirati gledaoce, naročito mlađe, navesti ih da se povežu sa predstavom, da uvek biraju kvalitet, da ne budu lenji,... O svemu tome pričali smo sa glumcem Milanom Dimićem (23) iz Pala, koji trenutno živi i radi u Banjaluci gde je i završio Akademiju umetnosti. Nedavno je imao priliku da se predstavi našoj publici na tradicionalnoj manifestaciji „Prolećni Brankovi dani 2019” u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, zbog čega smo, na predlog direktora „Brankovog kola” Nenada Grujičića, sa njim i razgovarali.

„Budući da sam igrao folklor od prvog razreda osnovne škole, provodio sam dosta vremena na pozrišnim daskama i pod reflektorima u Kulturnom centru i video sam da mi odgovara scena, da nemam tremu, ne plašim se publike, a da mi imponuje aplauz i podrška ljudi koji sede s druge strane scene“, kaže Milan, ne krijući da ne voli pitanje kako je počeo da se bavi glumom.

„Tako je i došlo do toga da sam krenuo na dramsku sekciju u petom-šestom razredu osnovne škole. Išao sam dvaput sedmično, radili smo komade od 15-20 minuta, odnosno isečke iz predstava. Kad sam prešao u srednju školu, u Palama sam se upisao u pozorišnu trupu i onda sam 2014. upisao Akademiju u Banjaluci.“

Te daske u Kulturnom centru i bavljenje folklorom mogle su da te odvedu u svet muzike, a ne u glumu. Šta je presudilo?

„Jeste. Kad sam bio mali voleo sam da imitiram poznate osobe, da se oblačim u kostime i verovatno je sve to poteklo iz toga. Nikad nisam bio stidno dete, uvek su me roditelji smirivali, nikad se nisam libio da pokažem šta znam ipred gostima i nepozantim ljudima, tako da je ta ljubav od malih nogu nastala.“

Koliko se sve ostvarilo onako kako si maštao i šta si želeo kao mali?

„Znaš kako, nisam mnogo očekivao. Kad sam upisivao Akademiju, nisam očekivao slavu, paparace, kuće, automobile, vozača,... Više mi je bila bitna lična satisfakcija i nešto što me ispunjava - kad se dobro odradi proba, kad se dobro odradi premijera, kad igraš predstavu nekoliko godina, to je sve veliki plus. I sve to me više zadovoljava od nekih materijalnih stvari. Najbitnije je da su mi duša i srce ispunjeni time što radim i do sad je sve kako treba, pronalazim se u tome, iako je vreme, možda, loše za sve, ali sam zadovoljan do sad. Radim, trudim se, opstajem, videćemo šta će biti u budućnosti.“

Kakva je generalno situacija kad pričamo o glumi i umetnosti, i koliko se razlikuje u BiH u odnosu na Srbiju? Samimtim, koliko je sve to izazovno za jednog mladog glumca koji treba da se snađe?

„U suštini, nije neka velika razlika, s tim da je Beograd je uvek bio Beograd. Tamo su veće mogućnosti, više je glumaca, umetnika, ljudi, a ovde je sve manje. Možda je tamo i teže, ali se pruža više prilika. Ovde se šanse retko pružaju i mladi umetnici su „osuđeni” da se bave svojom samostalnom produkcijom jer je to neka sigurnost i izvor prihoda, a i vid opstajanja. Kod nas je to zastupljenije jer mi ne snimamo mnogo filmova i serija, mala je sredina, malo ima pozorišta. Oslonjeni smo sami na sebe i na svoje kolege, što nije toliko loše.“

I deluje kao da ste, u neku ruku, možda u prednosti zbog toga...

„Da, okupiti ekipu je na prvu loptu lako, ali tu treba nekoliko ljudi koji bi vodili čitavu priču, a uvek manjka producenata i svih tih ljudi, tako da se glumac mora baviti svim, od režije, dramaturgije, pisanja tekstova, ugovaranja igranja,... Ali, kad sve to prođe, kad vidiš da sve možeš sam da radiš, vidiš da si naučio dobru školu i da glumac može da uradi sve. Postavlja se pitanje koliko to umara.“

Možda nisi sanjao da imaš ličnog vozača, ali bi bilo dobro da si maštao o producentu.

„Naravno da bi bilo dobro, ali šta je - tu je.“

Rekao si da smo svi sa istog prostora, ali da li ima razlike u publici?

„Ne bih to delio. Mislim da ljudi iz raznih krajeva različito reaguju na određene delove priče u monodrami i to mi je lepo iskustvo, jer kad mislim da bi negde prošla neka šala, ona tu ne prođe, a prođe neka druga. To je za glumca veoma inspirativno i lepo da vidi kako različiti ljudi razmišljaju u različitim sredinama. Ne razmišljaju svi isto, ali su svi u pravu.“

Šta misliš, koliko publika ima svest o tome da je ona zaista deo predstave koju gleda, da nije samo puki posmatrač?

„Kroz istoriju same glume razni su istoričari govorili o tome. Ja bih rekao da se publika uključuje u celu priču, ali je i to individualno od posmatrača do posmatrača. Neki ljudi su uštogljeni, ne smeju ni da aplaudiraju, ali kada ih nešto pogodi i kada su u temi od početka do kraja, bar u trenutku moraju da uđu i konektju se s glumcem i scenom.“

Da li imaš utisak da umetnost stagnira ili se razvija u nekom pravcu? Bar se meni čini da publika danas traži lakše sadržaje, da je lenja...

„Ako mi budemo dopuštali šundu i kiču da ulazi u umetnost, mi ćemo se kroz 15-20 godina, ili bar većina, njome i baviti. Za mene je umetnost sam život, ali glumci moraju da ostanu dosledni određenim sekvencama svog poziva, da ne bi kvarili svoj posao. Ima sada i jednog i drugog, i gledaoci su ti koje treba da obrazujemo na različite načine, da razaznaju šta je loše a šta dobro. Ne smemo im samo puštati rijaliti programe.“

Ali, to je jeftinije...

„Jeste, ali moramo im dati nešto, a država treba da stane iza projekata, da ne moramo da naplaćujemo karte publici. Njima je mnogo da daju pet eura za ulaznicu, ali će taj novac, i više, potrošiti u izlasku. To je apsurd. Pitanje pojedinca šta želi i koliko je lenj. A naša publika uvek ume da prepozna šta je dobro a šta loše, naročito starija, ali mlađa je labilnija i ne smemo da joj dozvolimo da ode stramputicom.“

L. Radlovački