Božo Vrećo, pevač i kompozitor: Sevdah me isklesao

Po “univerzitetskoj” vokaciji arheolog koji je magistrirao na bosanskim stećcima, ne krije da je, zapravo, njegova najveća i najvažnija iskopina – sevdah: „Volim što je moja karijera potekla upravo u Bosni, tu gde je sevdalinka i nastala, to je teži put. Ali isto bi bilo i da sam otišao negde u inostranstvo pa odatle krenuo sa sevdahom, jer gde god da jesam i gde god da budem, ja ću stvarati srcem”... Prošli put je u Novom Sadu pevao akapela, a večeras će od 21 sat u Sinagogi nastupiti u pratnji vrhunskih instrumentalista.

Čuo sam jednom prilikom zanimljivu opasku - da se „duh sevdalinki jednostavno mora popiti s majčinim mlekom?

Ja definitivno jesam. I dan danas, kad odem mojoj majčici, najpre joj zapevam onako s vrata i bacim se u zagrljaj. Odrastao uz sevdah, preboleo uz sevdah, postao čovek ljubavi uz sevdah! Sevdah me isklesao baš onako kakav jesam - slobodan, dualan, mističan, spiritualan i nadasve iskren, pošto je on moje ogledalo u kome, kad vidim odraz, sretan sam koga vidim i kako zračim. Sretan sam i ispunjen samim sobom. I to nema cenu.

Kolika je, zapravo, uloga muzike u očuvanju nematerijalne kulturne baštine, odnosno smatraš li brigu o očuvanju sevdalinki nekom vrstom životne misije?

Apsolutno, posvećen sam samo tome. To iziskuje i izvesno "žrtvovanje" u privatnom životu, jer donosi puno odstupanja i fokusiranja samo na to. Ali muzika je moja hrana i moj celi životni smisao, sve drugo je podređeno tome. Puno putujem i pevam širom sveta, ne prevodim ljudima- strancima sevdalinke koje pišem i komponujem, oni jasno razumeju jezik emocija, to je univerzum za sebe, univerzum u svakome od nas; i u tome nalazim inspiraciju.

Kada se govori o „balkanskom zvuku“, po pravilu se misli na mnoštvo nijansi, lepeza, ne samo emocija, osećaja, nego i ritmova, i stoga o veoma plodnom tlu za istraživanja i improvizacije. Kuda tebe vodi taj zvuk?

U slobodnu formu bez granica: Taj zvuk, koji se stvori, meditacijski je i deluje na celo biće, deluje isceljujuće, jer je kao takav neopisan i kao nov, neukaljan, ni sa čim se ne može porediti. To moja publika oseća i voli. Imam svoj sopstveni stil i pevanja i komponovanja, i tome sam posvećen. Istražujem, puno kombinujem i spajam, svaki novi zvuk za mene je rađanje nove ljubavi.

U svojim pesmama sve više širiš nevidljive granice sevdaha?

Kombinujem i sarađujem sa puno, mahom inostranih umetnika, i sve me to eksperimentalno ispunjava i motiviše za dalje istraživanje zvuka i emocija, za prožimanje yeza i soula sa sevdahom i za pisanje upravo takvih pesama koje će, siguran sam, ostati iza mene. Nek ostane jedna za večnost, moja misija je ispunjena. Inače, uvek puno i učim i improvizujem, jer prava muzika se stvara tog trenutka kad izađem na scenu. Živim za to, i to se oseti u svakom mom taktu, pokretu, pesmi i rimi.

Istrijanska kantautorka Tamara Obrovac je jednom izjavila da „čovek sebe ne bi trebalo da shvata preozbiljno”. Da li se i dalje dobro zabavljaš na sceni?

Uvek. I trojak je taj osećaj, jer ja sam i žena i muškarac i dete na sceni, potpuno razigran i bezbrižan, zaljubljen u svoju publiku i savršen partner svojoj muzici.

Privlači li te teatar još uvek? Da li ti je iz ove perspektive žao što na kraju ipak nisi bio deo „Koštane” Kokana Mladenovića?

Teatar oduvek jako volim i rado u njega idem. Uostalom, pišem muziku za pozorišta, balet, filmove... i zaista uživam u tome. A što se tiče „Koštane” - pa, Koštana je slična meni, slobodna! I nikako nije neko ko bi prodao tu slobodu. Dakle, ne žalim, sve je to životna lekcija i o tome kakvi ljudi mogu biti i kako je sloboda najvrednija od svega.

Koliko ti je bitna spontanost, bilo da se radi o muzici, osobi, stilu života?

Prebitna, rekao bih, jer bez te neposrednosti i spontanosti sve bi bilo namešteno, izveštačeno, pa čak i suludo. Nikada nisam podilazio bilo čemu lažnom. Oduvek mi je istina vodilja, u svakom aspektu mog života. Svi koji me poznaju, znaju kakva sam osoba i koliko sam, zapravo, otvoren da pokažem svoje emocije bez zadrške. I koliko ljubavi u sebi imam za svakog ko to može da prihvati.

Novosadski koncert je odavno rasprodat. U kojoj meri činjenica da ne mora brinuti za to hoće li sala biti puna umetnika ispunjava unutrašnjim zadovoljstvom, a koliko opet podiže nivo odgovornosti - da se tako verna publika ne izneveri?

Svi moji koncerti su rasprodati i naravno da me to čini srećnim i zadovoljnim, jer znam da radim na pravi način i da moja publika oseća sve što komponujem, stvaram i živim. Nisam tu da izneverim nikada i nikoga, već samo da motivišem, ispunim ljubavlju i podarim ono najvrednije od mene – moju pesmu i iskrene emocije.

M. Stajić