Божо Врећо, певач и композитор: Севдах ме исклесао

По “универзитетској” вокацији археолог који је магистрирао на босанским стећцима, не крије да је, заправо, његова највећа и најважнија ископина – севдах: „Волим што је моја каријера потекла управо у Босни, ту где је севдалинка и настала, то је тежи пут. Али исто би било и да сам отишао негде у иностранство па одатле кренуо са севдахом, јер где год да јесам и где год да будем, ја ћу стварати срцем”... Прошли пут је у Новом Саду певао акапела, а вечерас ће од 21 сат у Синагоги наступити у пратњи врхунских инструменталиста.

Чуо сам једном приликом занимљиву опаску - да се „дух севдалинки једноставно мора попити с мајчиним млеком?

Ја дефинитивно јесам. И дан данас, кад одем мојој мајчици, најпре јој запевам онако с врата и бацим се у загрљај. Одрастао уз севдах, преболео уз севдах, постао човек љубави уз севдах! Севдах ме исклесао баш онако какав јесам - слободан, дуалан, мистичан, спиритуалан и надасве искрен, пошто је он моје огледало у коме, кад видим одраз, сретан сам кога видим и како зрачим. Сретан сам и испуњен самим собом. И то нема цену.

Колика је, заправо, улога музике у очувању нематеријалне културне баштине, односно сматраш ли бригу о очувању севдалинки неком врстом животне мисије?

Апсолутно, посвећен сам само томе. То изискује и извесно "жртвовање" у приватном животу, јер доноси пуно одступања и фокусирања само на то. Али музика је моја храна и мој цели животни смисао, све друго је подређено томе. Пуно путујем и певам широм света, не преводим људима- странцима севдалинке које пишем и компонујем, они јасно разумеју језик емоција, то је универзум за себе, универзум у свакоме од нас; и у томе налазим инспирацију.

Када се говори о „балканском звуку“, по правилу се мисли на мноштво нијанси, лепеза, не само емоција, осећаја, него и ритмова, и стога о веома плодном тлу за истраживања и импровизације. Куда тебе води тај звук?

У слободну форму без граница: Тај звук, који се створи, медитацијски је и делује на цело биће, делује исцељујуће, јер је као такав неописан и као нов, неукаљан, ни са чим се не може поредити. То моја публика осећа и воли. Имам свој сопствени стил и певања и компоновања, и томе сам посвећен. Истражујем, пуно комбинујем и спајам, сваки нови звук за мене је рађање нове љубави.

У својим песмама све више шириш невидљиве границе севдаха?

Комбинујем и сарађујем са пуно, махом иностраних уметника, и све ме то експериментално испуњава и мотивише за даље истраживање звука и емоција, за прожимање yеza и соула са севдахом и за писање управо таквих песама које ће, сигуран сам, остати иза мене. Нек остане једна за вечност, моја мисија је испуњена. Иначе, увек пуно и учим и импровизујем, јер права музика се ствара тог тренутка кад изађем на сцену. Живим за то, и то се осети у сваком мом такту, покрету, песми и рими.

Истријанска кантауторка Тамара Обровац је једном изјавила да „човек себе не би требало да схвата преозбиљно”. Да ли се и даље добро забављаш на сцени?

Увек. И тројак је тај осећај, јер ја сам и жена и мушкарац и дете на сцени, потпуно разигран и безбрижан, заљубљен у своју публику и савршен партнер својој музици.

Привлачи ли те театар још увек? Да ли ти је из ове перспективе жао што на крају ипак ниси био део „Коштане” Кокана Младеновића?

Театар одувек јако волим и радо у њега идем. Уосталом, пишем музику за позоришта, балет, филмове... и заиста уживам у томе. А што се тиче „Коштане” - па, Коштана је слична мени, слободна! И никако није неко ко би продао ту слободу. Дакле, не жалим, све је то животна лекција и о томе какви људи могу бити и како је слобода највреднија од свега.

Колико ти је битна спонтаност, било да се ради о музици, особи, стилу живота?

Пребитна, рекао бих, јер без те непосредности и спонтаности све би било намештено, извештачено, па чак и сулудо. Никада нисам подилазио било чему лажном. Одувек ми је истина водиља, у сваком аспекту мог живота. Сви који ме познају, знају каква сам особа и колико сам, заправо, отворен да покажем своје емоције без задршке. И колико љубави у себи имам за сваког ко то може да прихвати.

Новосадски концерт је одавно распродат. У којој мери чињеница да не мора бринути за то хоће ли сала бити пуна уметника испуњава унутрашњим задовољством, а колико опет подиже ниво одговорности - да се тако верна публика не изневери?

Сви моји концерти су распродати и наравно да ме то чини срећним и задовољним, јер знам да радим на прави начин и да моја публика осећа све што компонујем, стварам и живим. Нисам ту да изневерим никада и никога, већ само да мотивишем, испуним љубављу и подарим оно највредније од мене – моју песму и искрене емоције.

М. Стајић