Doajen seoske žurnalistike: Četvrt veka Kaćkih novina

Srećom, ima i izuzetaka, pa će „Kaćke novine”, doajen seoske žurnalistike, uskoro zaokružiti prvu četvrtinu veka opstanka. A sve je krenulo gotovo slučajno.

U selu od oko 12.000 meštana koje živi za svoj ponos, prvoligaše rukometaše „Jugovića” (osvojio i evropsku titulu 2001. i dao brojne reprezentativce), neko se setio da kao njegovu sekciju osnuje i teniski klub. Teško objašnjivo zašto jer „aristokratski” sport nije bio tada opštepopularan kao poslednjih godina, Boba Živojinović se već penzionisao, a Nole imao tek sedam godina. Ipak, u tim jadnim i bednim devedesetim, 1994. je bila mali izuzetak, kad je guverner Narodne banke, omiljeni Deka Avram, svojim monetarnim reformama letargičnom narodu doneo razloge za umerene doze optimizma.

U početku interesovanje je bilo zaista veliko. Svakodnevno se u belim dresovima, kao i oni koji nisu baš mnogo marili za vimbldonski dres-kôd, mlataralo reketima. Igralo se i noću, pod reflektorima. Vremenom je zanimacija minula, a na mestu bivšeg terena nikla velika porodična kuća.

Ipak, kao veliko koleteralno dobro, ostale su „Kaćke novine”. Za početak, Živan Žica Milutinov obezbedio je novac, a urednik Milan Grbić, popularni Grba, pesnik, novosadski sportski novinar i autor petnaestak knjiga, uložio svoje višedecenijsko žurnalističko umeće. Prvi broj, štampan 1. oktobra 1994, bio je zapravo bilten kluba i mogao maltene na dlan stati. Već naredno izdanje se radikalno promenilo i postalo lokalno glasilo, a format se mogao meriti s moskovskom „Pravdom”, bukureštanskom „Skantejom” ili sarajevskim „Oslobođenjem”, nekadašnjim svetskim šampionima po gabaritu. Govorilo se da ih, kad se rašire, ne mogu čitati oni koji imaju mali stan. Uredništvo je, da se spase sprdnje, prešlo na njuzmagazinski format i on je opstao.   

Na početku su novine izlazile kad se skupi dovoljno para za štampariju, godinama svake sedmice, da bi se vremenom ustalile kao mesečnik. Tiraž je varirao, ali je kod pojedinih brojeva znao da nagura i na čak 5.000 primeraka, što znači da ga je kupilo svako domaćinstvo. Da im zavide i neka velegradska glasila!

Osim 646 redovnih brojeva, „Kaćke” su objavile i 60 vanrednih, sportskih i specijalnih, sveukupno više od 900.000 primeraka. Da se naslažu jedan na drugi, bio bi to stub visok oko 1.300 metara.

I najsitniji događaj iz šorova (aktuelan ili iz gotovo osam vekova duge istorije sela) u Sunčanom bregu, Vinogradima i Petrovdanskom naselju, kvartovima drevnog Kaća, postaje bitan tek kad dospe na strane novina. Ako ga nema, kao da se nije ni desio.

Kad je prolaća 1999. počelo bombardovanje, „Kaćke” su navukle uniformu i objavile osam ratnih brojeva. Nažalost, imalo se o čemu pisati jer su NATO avioni retko koju noć zaobilazili atar.

Kada se krenu nadgornjavati Bačvani i Banaćani, nije potrebno ni da Sremci potpiruju vatru tog starog rivaliteta. Naime, dok se po Srbiji gase čak i gradske novine s višedecenijskom tradicijom (u berićetnija vremena nije bilo varoši koja je držala do sebe a da nije imala svoj list), u Vojvodini, osim „Kaćkih” već četvrt veka uredno se štampaju i „Starčevačke novine”, glasilo areheološki svetski znamenitog sela kraj Pančeva.

Međutim, svoj jubilej proslaviće „čak” tri meseca ranije, pa eto, dovoljno razloga da se „konkurencija” jedi.        

Posebno je zapamćen „erotski broj”, kad je zaslugom „grešnog” direktora Žice, naslovnu stranu ukrasila fotografija mlade dame skroz oslobođene odeće. Objašila ona stolicu (kao iz Čika Jovine pesme „Điha, điha”), koja se, kao i naslon, prosto izgubila među njenim znatnim oblinama. Na lepom licu izraz zabrinutosti, koji kao da kaže: „Eto, nisam odolela, a šta ako me prepoznaju?” Kompletnu redakciju, a i meštane, mnogo je zanimao njen identitet, ali se autor naslovnice (kobajagi) branio: „Kad bi' znao, ma o'ma bi' vam kaz'o”.

Prošle su tolike godine, ali saradnici i urednici se još nisu umorili da rade besplatno pa i pokreću mnoge korisne inicijative da bi im zavičaj bio lepši i živahniji.

Od početka milenijuma Kać je medijski zaista veoma dobro opremljeno selo jer je izlazio i nedeljnik „Naša reč”, iz Svetosavskog doma program su emitovali Televizija i Radio „Sveti Sava”, dok se u i Novom Sadu sluša Radio „Jugović”. U selo je svakog meseca stizao i list „Katsćer Naćtkrapp” (Kaćka noćna vrana), koji su svojim bivšim komšijama slali Nemci, izbegli ili prognanini u prapostojbinu nakon Drugog svetskog rata.

Vladimir Cvijin Spremo