Доајен сеоске журналистике: Четврт века Каћких новина

Срећом, има и изузетака, па ће „Каћке новине”, доајен сеоске журналистике, ускоро заокружити прву четвртину века опстанка. А све је кренуло готово случајно.

У селу од око 12.000 мештана које живи за свој понос, прволигаше рукометаше „Југовића” (освојио и европску титулу 2001. и дао бројне репрезентативце), неко се сетио да као његову секцију оснује и тениски клуб. Тешко објашњиво зашто јер „аристократски” спорт није био тада општепопуларан као последњих година, Боба Живојиновић се већ пензионисао, а Ноле имао тек седам година. Ипак, у тим јадним и бедним деведесетим, 1994. је била мали изузетак, кад је гувернер Народне банке, омиљени Дека Аврам, својим монетарним реформама летаргичном народу донео разлоге за умерене дозе оптимизма.

У почетку интересовање је било заиста велико. Свакодневно се у белим дресовима, као и они који нису баш много марили за вимблдонски дрес-кôд, млатарало рекетима. Играло се и ноћу, под рефлекторима. Временом је занимација минула, а на месту бившег терена никла велика породична кућа.

Ипак, као велико колетерално добро, остале су „Каћке новине”. За почетак, Живан Жица Милутинов обезбедио је новац, а уредник Милан Грбић, популарни Грба, песник, новосадски спортски новинар и аутор петнаестак књига, уложио своје вишедеценијско журналистичко умеће. Први број, штампан 1. октобра 1994, био је заправо билтен клуба и могао малтене на длан стати. Већ наредно издање се радикално променило и постало локално гласило, а формат се могао мерити с московском „Правдом”, букурештанском „Скантејом” или сарајевским „Ослобођењем”, некадашњим светским шампионима по габариту. Говорило се да их, кад се рашире, не могу читати они који имају мали стан. Уредништво је, да се спасе спрдње, прешло на њузмагазински формат и он је опстао.   

На почетку су новине излазиле кад се скупи довољно пара за штампарију, годинама сваке седмице, да би се временом усталиле као месечник. Тираж је варирао, али је код појединих бројева знао да нагура и на чак 5.000 примерака, што значи да га је купило свако домаћинство. Да им завиде и нека велеградска гласила!

Осим 646 редовних бројева, „Каћке” су објавиле и 60 ванредних, спортских и специјалних, свеукупно више од 900.000 примерака. Да се наслажу један на други, био би то стуб висок око 1.300 метара.

И најситнији догађај из шорова (актуелан или из готово осам векова дуге историје села) у Сунчаном брегу, Виноградима и Петровданском насељу, квартовима древног Каћа, постаје битан тек кад доспе на стране новина. Ако га нема, као да се није ни десио.

Кад је пролаћа 1999. почело бомбардовање, „Каћке” су навукле униформу и објавиле осам ратних бројева. Нажалост, имало се о чему писати јер су НАТО авиони ретко коју ноћ заобилазили атар.

Када се крену надгорњавати Бачвани и Банаћани, није потребно ни да Сремци потпирују ватру тог старог ривалитета. Наиме, док се по Србији гасе чак и градске новине с вишедеценијском традицијом (у берићетнија времена није било вароши која је држала до себе а да није имала свој лист), у Војводини, осим „Каћких” већ четврт века уредно се штампају и „Старчевачке новине”, гласило арехеолошки светски знаменитог села крај Панчева.

Међутим, свој јубилеј прославиће „чак” три месеца раније, па ето, довољно разлога да се „конкуренција” једи.        

Посебно је запамћен „еротски број”, кад је заслугом „грешног” директора Жице, насловну страну украсила фотографија младе даме скроз ослобођене одеће. Објашила она столицу (као из Чика Јовине песме „Ђиха, ђиха”), која се, као и наслон, просто изгубила међу њеним знатним облинама. На лепом лицу израз забринутости, који као да каже: „Ето, нисам одолела, а шта ако ме препознају?” Комплетну редакцију, а и мештане, много је занимао њен идентитет, али се аутор насловнице (кобајаги) бранио: „Кад би' знао, ма о'ма би' вам каз'о”.

Прошле су толике године, али сарадници и уредници се још нису уморили да раде бесплатно па и покрећу многе корисне иницијативе да би им завичај био лепши и живахнији.

Од почетка миленијума Каћ је медијски заиста веома добро опремљено село јер је излазио и недељник „Наша реч”, из Светосавског дома програм су емитовали Телевизија и Радио „Свети Сава”, док се у и Новом Саду слуша Радио „Југовић”. У село је сваког месеца стизао и лист „Катсћер Naćtkrapp” (Каћка ноћна врана), који су својим бившим комшијама слали Немци, избегли или прогнанини у прапостојбину након Другог светског рата.

Владимир Цвијин Спремо