TVOJA REČ Sara Horvat (21), glumica: Ljudi često zaboravljaju

Glavnu ulogu Ane Frank tumačila je Novosađanka Sara Horvat (21), inače studentkinja Zaštite životne sredine - analitičke hemije na Prirodno-matematičkom fakultetu, a tom prilikom prvi put se susrela sa izazovnim scenskim pokretima koji su zamenili izgovorene reči i načinili da svaki potez bude priča za sebe.

Predstavu je režirao Ištvan Kereši, a pripremame su počele još u oktobru.

- Sad smo gledali film o Ani Frank, pratili smo pokrete kako bi Ištvan uspeo da zamisli celu predstavu, mnogo smo radili na tome kako mi doživljavamo sve, budući da je tema i danas aktuelna - kaže Sara, koja ni sama nije mogla da sakrije emocije po silasku sa scene na premijeri. -  Naravno, ovo nije laka tema. I kad je reč o karakterima, zajedno smo odlučivali ko će koju ulogu tumačiti. Stvarno sam uživala da igram u ovoj predstavi i prelazila sam neke granice koje nikad nisam mislila da ću uspeti. Recimo, nikad se nisam bavila plesom, ali sam zadovoljna kako je sve ispalo.

Kakav je bio osećaj kada si shvatila da ćeš imati glavnu ulogu u priči za koju si i sama rekla da je i dalje aktuelna?

- Bio je veliki izazov. Ovo je neverbalna forma i za predstavu je trebala dobra kondicija. Imali smo probe na kojima smo samo fizički vežbali kako bismo sve izdržali. Bila mi je čast da baš Anu tumačim. Dete koje ima 13 godina i takvo mišljenje u svetu, naročito u okruženju u kom je bila, je nešto fenomenalno. Dala mi je motivaciju za život, da ne treba da odustajemo, da je nada bitna iako si u groznom okruženju. Ima lepih rečenica koje je zapisala i to me motiviše da se ne predajem. Nažalost, u 21. veku još uvek ima grupa neo-nacista i taj pokret još uvek živi i čovečanstvo nikako da nauči na svojim greškama.

Predstava ima specifičnu završnicu. Zapravo, pokazuje da ne postoji kraj, na neki način. Šta misliš, šta je potrebno (u)raditi kako bi se stavila tačka na celu tu nacističku/fašističku priču?

- Ne znam koje godine su „Dnevnik Ane Frank” uveli za lektriu, a nedavno su je ukinuli i mislim da to nije u redu, baš zato što ljudi često zaboravljaju. I neki ni ne veruju da se desio Holokaust, da je Ana izmišljen lik, pa im drugi poveruju i to treba da se spreči. Mi smo radili predstavu o njenim osećanjima, kako je sve zapisala u dnevniku, ali treba da budemo glasniji što se tiče svega svega toga.

Misliš li da bi ti bilo lakše da izneseš Anu Frank i celu predstavu da je bilo teksta, a da nije bio toliko stavljen akcenat na pokrete?

- Kao glumici jeste lakše da kroz reči predam ono što želim da izrazim. Ali mislim da ništa nije falilo ovoj predstavi. Bilo je sve jasno. Igrali smo se sa svetlima i muzikom, bilo je jasno šta se dešava.

I dalo je poseban pečat. Bez reči ste rekli mnogo toga...

- Da, nije bilo teksta, ali bili su zvukovi kojima smo mi pokazivali kako smo se osećali.

Kako je, uopšte, nastala ljubav prema glumi?

- Moja sestra Rebeka je počela od malih nogu da ide na glumu i svaki put kad bi došla kući saprobe, bila je oduševljena kako joj je bilo lepo, kako profesionalni glumci rade sa njima, kako su napravili kosu, šminku,... Bila je oduševljena, pa sam odlučila da i ja probam. Stvarno mi se probudila ljubav prema glumi. I profesionalni glumci sa kojima radimo nas teraju da izađemo iz zone komfora, da pokažemo naše drugo lice, jer, kao što sam rekla, to je samo neki moj hobi.

To je tvoje prvo lice.

- Da, inače studiram Zaštitu životne sredine - analitičku hemiju i to mi je na prvom mestu. Ali, i te kako obožavam glumu. Mogu da kažem da mi je pozorište bezbedno mesto gde mogu da se opustim, mogu da budem šta god hoću, mogu da naučim razne stvari, da se družim,... Mi smo kao jedna mala porodica.

Ti si i dokaz da dve totalno različite stvari mogu da se iskombinuju i da postoji prostora da budeš svestrana. Koliko je teško to sve izbalansirati?

- Na primer, u ovoj predstavi ima jedna rečenica: „Blago nama što svaki dan možem da uradimo nešto dobro”. Tako da, ja pokušavam hemijskim putem da uradim nešto dobro prema prirodi. Teško je da izbalansiram i uspem na fakultetu i na glumi. Ali, ako se nešto voli, sve se može.

Misliš da tvoj amaterizam može da zađe u profesionalnije vode?

- Iskreno, nikad nisam razmišljala o tome. Ne bih volela da se bavim time. Hemija mi je na prvom mestu, ali nikad se ne zna. Ne znam šta će se desiti u budućnosti. To mi je velika škola i mnogo sam naučila u pozorištu.

Je l’ ima još nešto što Sara voli? Neko njeno treće lice...

- Pa, kao i svaka 21-godišnja devojka, volim da se družim, da se izlazim, slušam muziku.

Kad pričamo o mladima, kako bi ih ocenila - koliko su otvoreni prema različitostima i koliko su spremni da u svom životu spoje različite stvari?

- Ljudima koje sam upoznala i kojima sam okružena, oni jesu takvi. Verovatno sam i ja zato takva. Imam veliku podršku. Ali za ostale mlade ne znam. Ali, mislim da jesu. U 21. veku imaju toliko stvari i trebalo bi da budu otvoreni ka svemu.

L. Radlovački