Crepajac Branislav Jankov “prva harmonika” Fijakerijade
KOVAČICA: Naveliko se Crepaja sprema da ugoste učesnike međunarodne manifestacije “Crepajački fijaker”, koja će se 25. put održati na drugi dan Vaskrsa.
Ljubitelji konja i fijakera ovog južnobanatskog mesta okupljeni su u Konjičkom klubu “Lipicaner”, kojim već deceniju i po rukovodi Branislav Jankov (65), poznat po nadimku Bane Dunđerski.
Ističe i kako su rešeni da traju njihova smotra: pokojni Ljubiša Kendereški je bio prvi predsednik kluba, potom su ga nasledili Jugoslav Vesić i Siniša Višnjički, a Bane nakon što je već premetnuo 14 fijakerijada, zajedno sa saradnicima spokojno očekuje i predstojeću jubilarna.
Lepo je kada se na jednom mestu, u našoj Crepaji, okupi 150 zaprega, od čega 80 do 90 nastupa u dvopregu, najatraktivnijoj disciplini, ali uživaće i u defileu fijakera, takmičenju četvoprega i petoprega, folklornim igrama Banata i svirci tamburaše. Kad smo osnivali klub, rešismo da fijakerijadu održavamo drugi dan Vaskrsa, najvećeg hrišćanskog praznika. Još kao mali upamtio sam da je tada uvek bilo lepo vreme, što puno znači za štimung, jer se okupi dosta sveta, veli Jankov, koji pored angažmana u klubu peva u mesnom Prvom ratarskom crkvenom pevačkom društvu, a kao harmonikaš na glasu, uvek se rado odazove i kad ga pozovu na svoje priredbe ovdašnja udruženja žena “Vidovdan” i “Crepajke”.
U njegovom zavičaju oduvek se vole lipicaneri, ali sve manje ljudi ih mogu upregnuti u fijaker. U štalama preostalo tek oko 40 konja, jer su ih potisnuli moćni traktori, sa snago desetina i stotina konja u motoru.
U selu danas imamo 11 kvalitetnih zaprega: par konja, dobar fijaker, kvalitetan sersan, a je eto, imam sve osim konja koje više ne držim, priča Jankov.
Kako dodaje, sin i ćerka imaju svoje životne preokupacije, ali računa kako su mu deda i otac preneli ljubav prema konjima, da će on svojim unucima, pa im dati fijaker, sanke i opremu iz radionica naših najbojih majstora.
Crepajci su uvek bili posebni i takvi se poznavali na slavama i vašarima. Njihovi konji su morali biti gizdavi i udešeni, a fijakeri uglancani, sve to od oca sam naučio. Pred svaki odlazak u svečare oprema se morala čistiti i glancati dva-tri dana, zvekiri i beočuzi da blistaju, fijaker i konji da ih je puno srce i gledati, pa kad se otac Stojan, mati Ilina, brat Boško i ja namestimo, bila je milina držati kajase, priseća se Jankov.
Na svakom “Crepajskom fijakeru” u lepoti svake vrste, osim meštani uživaju i dosta gostiju, bude i više hiljada. Najprestižnija smotra ove vrste u Srbiji, počinje okupljanjem kraj fabrike “Panonijaplast” na ulazu u sela iz pravca Pančeva, odakle posle banatskog doručka u podne kreće defile Velikim sokakom do Stadiona “Sto topola”, koji je na izlazu prema Kovačici, gde je i glavni program, pod patronatom “Lipicanera” i Turističke organizacije opštine Kovačica.
Izuzev učešća u defileu i vožnje posetilaca fijakerima, ustanoljeno je da se članovi kluba ne takmiče na fešti koju organizuju, već trude da budu što bolji domaćini.
Sam izgled i nastup lipicanera mene je bitniji, ali je nekima važnije da projure desetinku ili sekundu brže kroz kapije. Lipicaner je pre svega za paradu, pa uvek gledam kako drži uvo i rep ili koliko visoko drži nogu, jer je kao figura kraljevski konj. Ko dođe u ponedeljak 29. aprila garantujem da se vratiti sa lepim uspomenama, obećava Jankov.
M. Mitrović