NAŠI STRANCI Kad nema Egejskog mora, dobro je i Panonsko
– Nisam ni sanjala da ću dospeti iz grčke Atine u srpsku, moja se dva grada zbratimiti a ja upoznati Novosađanina Dušana Radulovića – priča Niki GardiJaku Radulović, filolog, profesor u penziji i prevodilac, rođena na Peloponezu. – Osećam se privilegovanom što imam i otaybinu Grčku, a domovina je ovde, gde mi je dom. Podeljena sam ličnost. Kad sam ovde kažem: mi tamo u Grčkoj, a kad sam u Grčkoj: mi, tamo u Srbiji.
Rođena je ratne 1944. i u želji da najave pobedu na fašizmom, dali su joj ime Niki – pobeda. U to doba patrijarhata žene su i prezimenom pripadale ocu ili mužu. U međuvremenu su se izborile za nezavisnost, čuvaju svoje prezime u braku i ne moraju dodati muževljevo, a deca ga, po dogovoru roditelja, dobijaju po ocu ili majci.
– Moj kraj rodno je mesto Olimpijskih igara. Mnogi misle da su dobile ime po planini Olimpu, obitavalištu bogova, a zapravo su po gradiću Olimpiju, udaljenom tek 60 kilometara od mog sela na uzvišici iznad mora. Roditelji su se preselili u Atinu, gde sam završila gimnaziju i na fakultetu studirala starogrčki, latinski, francuski. Moja je okolina bila prosocijalistički orijentisana, pa sam želela da naučim i ruski. Otac mi je našao učitelja, Belorusa, s kojim sam radila četiri godine. On je zaslužan, ili kriv, što sam ovde – objašnjava šeretski, sećajući se majskog dana pred kraj studija kad nije pošla u bioskop s majkom i mlađom sestrom Stelom, već je ostala kod kuće.
Tad devojke nisu same smele u izlazak, već je prvo je morao ići stariji brat ili neki rođak da pogleda film, pa ako oceni da valja, vrati se po sestru.
– Dolazi otac i kaže: „Zar se nisi umorila učeći? Izađi do trga i pogledaj folklor iz Jugoslavije.” S kim sad da idem, vajkala sam se. Idi s bratom od tetke i sestrom. Poslušam ga, misleći kako je sad prilika da sa Slovenima proverim svoje znanje jezika. U pauzi priđem, obratim se na ruskom. Došao je Dušan, član KUD-a „Sonja Marinković”, koji je studirao ruski, i lepo smo se razumeli. Folkloraši ostaše nedelju dana, družili smo se, razmenili adrese i dopisivali se tri godine. Na ruskom, naravno. Ja sam s bratom Vasilisom dolazila ovamo, Duško k nama. Na početku je bilo prijateljstvo i vremenom smo se zaljubili. Duško me je u pismu zaprosio – priča naša strankinja.
Posle fakulteta, Niki je došla u Jugoslaviju. Mama Georgija i tata Panajotis su voleli zeta, ali nisu bili oduševljeni time da im ćerka ide u drugi svet. Brinuli su šta će raditi.
– Rekla sam im: Bilo šta, spremna i u pakao s Duškom – kaže ona.
Posle pet meseci dobila je državljanstvo i zaposlila se u Gimnaziji „Moša Pijade” u Novom Sadu da predaje latinski mađarskim odeljenjima, pod uslovom da savlada mađarski. A nije ni srpski. Profesorka Radničkog univerziteta hvalila je njen izgovor. Srećom, uskoro je prešla u Gimnaziju „Svetozar Marković”, kasnije Karlovačku, pa u Medicinsku školu.
– Srpski sam sama učila uz uybenika francuskog. Gramatika je slična, maltene ista. Širila sam fond reči, a Duško me je ispravljao kad grešim. Slušala sam i govorila kao i ovdašnji ljudi. Duško se iznenadio kad sam rekla da me „bolu noge”.
– Tako sam čula od tetka Dragice.
– Ne slušaj komšiluk već knjigu i mene – reče mi Duško.
– Mi u grčkoj nemamo slave. Tetka Dragica me pozove na slavu. Ja kupim cveće i kad sam ušla u kuću kažem: „Čika Mileta, sveca Vam Vašeg čestitam.” Za stolom smeh. Tetka Dragica me pohvali: „Odlično si mu rekla. Tako mu i treba kad ne veruje u Boga.” Ranije sam čula „sveca ti tvog”, ne znajući da je to psovka. Kad su mi objasnili, da umrem od stida! – seća se Niki.
– U trudnoći smo planirali ime deteta i ćerka je trebalo da se zove Jelena, po mojoj svekrvi. No, Duško se predomislio i tražio neko staro grčko ime da se deci zna grčko poreklo, a po prezimenu da su srpska. Napravim spisak i on odabere Ismini, to je Antigonina sestra. Zovemo je Mina. Ovde je studirala engleski, magistrirala u Atini, gde živi kao prevodilac. Mlađa Ifigenija, doktor latinskog i starogrčkog, profesorka je na Odseku za istoriju novosadskog Filozofskog fakulteta – veli Niki.
Kad prevodi, sve lektorski proverava Mina. Počela je s dve godine, učeći mamu da pravilno akcentuje „papuče”.
– I danas me ispravlja, a ja pitam zar nije dovoljno što ulepšavam srpski jezik? – smeška se Niki, i pamti s nostalgijom da je pre ratnih devedesetih u Novom Sadu bilo i po petsto stranih studenata.
Onima iz Grčke je pomagala da nauče srpski, pa je na Fakultetu fizičke kulture imala i tridesetak akademaca.
Dušan je radni vek proveo kao sekretar Saveza za borbu protiv raka Vojvodine i upostavio saradnju sa sličnim asocijacijama u Grčkoj. Mama i ćerke su prevodile grčke brošure, koje su deljene po školama, dok su Grci pomagali odlazak naših lekara na stručne simpozijume.
Niki i danas mnogo prevodi. Radost joj čine ćerke i unuci. Student Stefan ima već 20 godina i s roditeljima živi u Atini. Petogodišnja Elafina je ovde. Često je s bakom, koja je dve trećine života provela žudeći za otaybinom ili domovinom.
Jelena Stamenković