EUGEN INĐIĆ, PIJANISTA  Proniknuti u suštinu muzike

Eugen Inđić, koji je danas spada u red vodećih svetskih pijanista; zapravo se smatra za jednog od najboljih tumača Šopenovih dela, a jedan danski kritičar za njega je napisao da „Šopena svira kao Poljak, Debisija kao Francuz a Prokofjeva izvodi kao najveći ruski majstori”.

Ovaj pijanista neobične biografije rođen je u Beogradu. Majka mu je bila Ruskinja, emigrantkinja, a otac jugoslovenski oficir. Međutim, u jeku Hladnog rata, majka sa trogodišnjim sinom napušta Beograd i odlazi u SAD, gde je mladi Eugen počeo da studira muziku i veoma rano da nastupa. Tokom godina Eugen Inđić ostvario je impresivnu karijeru, pobeđujući na najvećim svetskim klavirskim takmičenjima i koncertirajući sa izuzetnim uspehom širom sveta, postavši jedan od najistaknutijih klavirskih umetnika današnjice. Eugen Inđić, koji danas živi u Francuskoj, pri tome je u biografiji uvek navodio da je rođen u Beogradu, ne zaboravljajući zemlju porekla, rado se odazivajući na pozive da gostuje u Srbiji, tako da je svojevremeno bio član žirija Memorijala “Isidor Bajić” u Novom Sadu. Eugen Inđić bio je nedavno predsednik žirija na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine u Beogradu i tom prilikom proglašen je za počasnog doktora Beogradskog univerziteta.   

Sećate li se svog detinjstva u Beogradu, i koliko je na vašu karijeru uticalo to što ste rođeni u ovom gradu?

– U Beogradu sam živeo do svoje treće godine i kao dete, poneo sam samo neka nejasna sećanja na ovaj grad. Jedino se sećam železničke stanice i rastanka sa ocem, kojeg sam tada video poslednji put. A u vreme kada sam se školovao i počinjao da nastupam, ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama su veoma cenili pijaniste slovenskog porekla, tako da mi je činjenica što sam rođen u Beogradu zapravo dosta pomogla u karijeri. 

Da li vi sebe vidite kao jednog od nastavljača velike ruske klavirske škole, i da li se danas uopšte može govoriti o razlikama između različitih pijanističkh tradicija, kakve su postojale u prošlosti?

– Profesori kod kojih sam studirao bili su ruskog i poljskog porekla i oni su poticali iz velike pijanističke tradicije Lešetickog, koja je u to vreme, pre pedesetak godina još trajala i imala je svoje izrazite odlike. Danas je situacija potpuno drugačija, zbog činjenice da mnogi pijanisti i profesori putuju i deluju po celom svetu, kao i zbog slobodnog kretanja studenata. Sada dolazi do homogenizacije pijanističke umetnosti, a njene specifičnosti postaju kao neki kokteli različitog sadržaja, u zavisnosti od toga kod kojih profesora su ovi pijanisti učili. To je u izvesnom smislu dobro, ali sa druge strane to dovodi do ujednačenosti, neke predvidivosti u sviranju, tako da vi često možete unapred pogoditi tok sledećeg rubata …

Imate li neke omiljene kompozitore i kakav repertoar danas najradite svirate?

–  Zvuk klavira sam prvi put čuo u jednom filmu o Frederiku Šopenu i on je zbog toga zasigurno kompozitor koji je najbliži mom srcu. Najbolje se osećam kada izvodim kompozicije kompozitora devetnaestog veka, naročito od dela iz srednje faze Betovenovog stvaralaštva, Šumana, Bramsa do Debisija. Zbog Borovskog, mnogo sam svirao i kompozicije Baha. 

Koliko je danas teško pronađi svoj sopstven, origi­nalni pristup interpretaciji dela velikih kompozitora prošlosti, koja su do sada već doživela mnoštvo sjajnih izvođenja?

– Govoreći o tome, ja se uvek držim saveta svoje profesorke Nađe Bulanže, koja je govorila: “biti originalan, znači - vratiti se originalu!” To nije lako, ima toliko toga da se traga, prouči i uradi kroz analizu dela i osmišljavanje tehničkih detalja interpretacije, da bi se na kraju taj rezultat materijalizovao u pravom, individualnom pristupu kompoziciji, koji proističe iz same suštine dela.   

Kakvi su vaši utisci sa muzičkog takmičenja u Beogradu i o kandidatima koje ste imali prilike da čujete ovde?

– Nivo mladih pijanista koji su učestvovali na beogradskom takmičenju je bio zaista veoma visok. Međutim, na takmičenjima poput ovog, ocene koje će takmičari dobiti i njihov plasman često su stvar ukusa članova žirija, tako da se događa da su neki kandidati, za koje sam ja smatrao da bi svakako morali da uđu u završni krug takmičenja, eliminisani pre finala. A isto tako je bilo i sa procenama i očekivanjima i drugih članova žirija, jer je ukupni zbir zbir ocena bio drugačiji.

Koliko su nagrade i pobede na takmičenjima važne za mlade pijaniste?

– Takmičenja su, na žalost, nužno zlo, pošto ona predstavljaju najbrži put za međunarodnu afirmaciju mladog muzičara, ponekad čak i u slučaju da on ni ne pobedi - kao što je to, na primer, bio slučaj sa Pogorelićem. 

Vi ste svojevremeno bili član žirija pijanističkog Memorijala Isidora Bajića u Novom Sadu. Kakvi su bili Vaši utisci sa ovog festivala?

– Organizovanje ovakvih muzičkih takmičenja i festivala je sjajna ideja za manje muzičke centre. Recimo, u Italiji takođe postoji mnogo sličnih manifestacija koje napreduju. Na neki način, muzička takmičenja privlače mnogo više pažnje od običnih koncerata, pa je i to odlično za podizanje opšteg muzičkog nivoa publike. Iz Novog Sada sam poneo divne uspomene i ja sam bio zbilja impresioniran nivoom vaše klavirske pedagogije i talentom mladih pijanista koje sam imao prilike da čujem. 

 B. Hložan