INTERVJU: Milena Radulović, glumica

Već tada je bilo jasno da će ova dvadesetčetvorogodišnja devojka biti jedan od najvećih potencijala mlađe generacije filmskih i pozorišnih umetnika. Prve korake ka glumi napravila je na časovima u dramskom studiju reditelja i scenariste Mike Aleksića i njegove supruge Biljane, pa je, iako je nekoliko godina kasnije poželela da se bavi novinarstvom, ljubav prema daskama koje život znače ipak preovladala i uticala na to da ona odabere glumu kao svoj životni poziv. I sigurni smo da nije pogrešila budući da je kroz samo nekoliko uloga prikazala svoj talenat za transformaciju u različite likove.

Milenu smo gledali kao Žaklinu u filmu „Patuljci s naslovnih strana“, ali i u serijama „Besa“ i „Pet“.  Ipak, film „Balkanska međa“ u kojem ovih dana imamo priliku da je gledamo u bioskopskim salama širom Srbije, otvara joj vrata za prodor na rusko tržište s obzirom na to da u tom ostvarenju rađenom u rusko-srpskoj koprodukciji, pored kolega Miloša Bikovića, Miodraga Radonjića, Aleksandra Radojičića i Aleksandra Srećkovića Kubure, igra glavnu žensku ulogu. Film je doživeo i svoju premijeru u Novom Sadu u bioskopima „Arena Sinepleks“ i „Sinepleks Promenada“ pa smo iskoristili priliku i razgovarali sa šarmantnom glumicom o njenoj ulozi u dugoočekivanoj ratnoj drami.

Film „Balkanska međa“ imao je najpre svoju premijeru u Rusiji. Kakvi su vaši, ali i utisci tamošnje publike nakon prve projekcije?

– Utisci ruske publike su iznad svih naših očekivanja. Bilo je aplauza, emocija, smeha, suza... Moskva je reagovala onako kako svaka filmska ekipa može samo da poželi. Nadam se da će nas ista reakcija sačekati i kod nas.

Film je inspirisan istinitim događajem, ali ima i fikcije. Šta mislite kako će ga publika u Srbiji prihvatiti i jeste li uzbuđeni pred premijerna prikazivanja koja slede i u drugim gradovima?

–  Da, film je inspirisan istinitim događajem, ali to je pre svega jedan žanrovski film, akciona drama i blokbaster koji prati razne ljudske sudbine, odnosno junake u ratnim okolnostima. Mislim da Srbija zaslužuje ovakav, mogu bez lažne skromnosti reći spektakl, i da posle ovog filma čovek ne može da ostane ravnodušan. Naravno, trema u Srbiji je veća, kao i naša odgovornost prema domaćoj publici, uzbuđenje je veliko, a reakcije jedva čekam da čujem.

Izjavili ste da je to do sada najozbiljnija uloga i projekat u vašoj glumačkoj karijeri. Šta su vam bili najveći izazovi i jeste li zbog toga strepeli kako ćete se u snaći u ulozi?

– Uloga je prilično kompleksna, zahteva potpuno emotivno i psihičko ulaganje, jer je Jasna žrtva koja prođe kroz dugi niz stresnih situacija, koje ako nisu odigrane kako treba, nemaju nikakvog smisla. Strepela sam da li sam dovoljno dorasla ovakvom zadatku, ali sam uz pomoć reditelja Andreja Volgina i ruskih i naših kolega, uspevala da se borim sa tim sumnjama i izazovima. Snimanje je takođe bilo i fizički naporno.

Kakvo iskustvo nosite sa snimanja i saradnje sa Rusima?

– Fenomenalno. Volela bih da se moja saradnja sa Rusima nastavi, jer su oni otvoreni, kolegijalni, profesionalni, a za članove konkretno ove ekipe bih dodala i  dobri ljudi.

Mislite li da vam taj film otvara nova vrata i prostor za napredovanje na rusko tržište?

– Nadam se da otvara.

Iako ste tada bili veoma mali, u kakvom je vama sećanju ostao period kojim se film bavi, odnosno bombardovanje Srbije 1999. godine?

– Pamtim taj period, imala sam četiri godine. Bombardovanje je počelo na rođendan mog brata od tetke, baš tokom proslave. Pamtim zvuk sirena kojeg sam se plašila i klavira koji je moja mama svirala kad nije bilo struje, a mi smo pevali. Ostala mi je u u pamćenju više atmosfera nego sami događaji.

Gle­da­mo vas i u se­ri­ji „Pet“ u ko­joj igra­te lik So­nje, de­voj­ke ko­ja se ba­vi elit­nom pro­sti­tu­ci­jom. Ka­ko ste od­bra­ni­li ovaj lik? 

– Odu­še­vlje­na sam bi­la ka­da sam pro­či­ta­la sce­na­rio i mo­men­tal­no sam zna­la da će to bi­ti je­dan no­vi i ne­sva­ki­da­šnji pro­je­kat po­go­to­vo za na­še uslo­ve i mi­slim da ce­la se­ri­ja pra­ti sve ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je u grad­skim kru­go­vi­ma i mi­slim da sva­ka od tih že­na pro­la­zi kroz ne­što što je pro­blem sva­ke že­ne u Sr­bi­ji. Vr­lo je la­ko od­bra­ni­ti So­nju, ona ima te­šku pri­ču iz pro­šlo­sti. To što je ona za­lu­ta­la ni­je se ni ta­ko slu­čaj­no de­si­lo, a i ona je iz te grad­ske eki­pe u ko­joj je va­žno ko­jim ko­li­ma se vo­zi­te i šta ste obu­kli, pri to­me bi­ra lo­še mom­ke, ne­što je pri­vla­či sva­ki put da to bu­de kri­mi­na­lac. Ne po­štu­je je ni­je­dan mu­ška­rac, ali za­to što ona pre sve­ga ni sa­mu se­be ne po­štu­je. Nju je la­ko vo­le­ti jer je ona do­bar čo­vek, So­nja je naj­bo­lji pri­ja­telj svi­ma nji­ma. Pro­la­zi kroz lič­nu pat­nju iz­nu­tra, a ne vi­di iz­laz iz to­ga. Mi­slim da da­nas po­sto­ji mno­go ta­kvih de­vo­ja­ka, ko­je mo­že­mo i ta­ko oprav­da­ti da one ne vi­de iz­laz iz tih pri­ča.

Već tokom studija glume imali ste tu sreću da igrate jednu od glavnih uloga u seriji „Jedne letnje noći“. Koliko je mladim glumcima danas teško da budu zapaženi i prepoznati za angažovanje na važnim projektima? 

– Nije lako „probiti se”. Konkurencija među mladim glumcima je danas u Srbiji ogromna, ali postoje kastinzi, na kojima sam ja svaku svoju ulogu dobila, i oni daju šansu za ravnopravnu trku za ulogu.

Do sada smo vas gledali u nekoliko televizijskih odnosno filmskih uloga i čini se da su sve one do sada bile drugačije. Koliko je to za vas kao mladu glumicu važno?

– To je za mene najvažnije i volela bih da se moja karijera nastavi istim tokom. Najveći izazov i kompliment za glumca je da ima široki dijapazon uloga.

Vladimir Bijelić