Tri nove knjige u ediciji Džepni anagram KCNS

O tome, uostalom, svedoče i književna priznanja koja su poslednjih godina dobili autori KCNS - zaključno s Nagradom „Miroslav Antić“, koja je koliko juče dodeljena Dejanu Aleksiću za zbirku pesama „Radno vreme Raja“, lane objavljenoj u istoj ediciji.

Kada je, pak, reč o pomenuta tri pesnička rukopisa, kritičar Dinko Kreho analizirao je poetiku Ilhana Pačariza, navodeći da, bez obzira na mene koje je ovaj autor u proteklih petnaestak godina prošao, njegova poezija u velikoj mjeri i dalje nastaje iz dvaju, ponekad i sukobljenih tendencija.

Prva je narativna, utemeljena u ’stvarnosnim’ kodovima i vođena ispovednim impulsom, pri čemu je subjekt koji progovara jasno autobiografski kodiran. Druga tendencija obeležena je ludičkim, neretko i nadrealističkim senzibilitetom, a svojim tonom uglavnom stoji u izrazitom kontrastu s patosom narativno-ispovednih pesama, ukazuje Kreho, uz napomenu da se ove dve linije upravo u „Vrtlogu” slobodno prepliću i smenjuju „stvarajući doživljaj dinamične, heterogene celine”.

Za dvanaestu objavljenu zbirku Živorada Nedeljkovića, profesorka književnosti Danijela Kovačević Mikić kaže da je duboko refleksivna, jer na lirski način iskazuje filozofski pogled na svet, ali i duboko poetička, jer slavi poeziju.

U sagledavanju sveta, pesnik će (što je jedna od odlika njegove poetike) posegnuti za paralelama iz književnosti, umetnosti (slikarstva, muzike) i filozofije, pa se u tim poređenjima života i literature ili umetnosti otkrivaju imena Vojislava Ilića, Disa, Roalda Dala, Duška Radovića, Laze (Kostića), Poloka, Bejkona, Ibzena, Prevera, Apolinera, kao i Tadićeve pesme ili Šijanovi filmovi, ali i Mirej Matje, čak i Tozovčeva i Bilkićeva (narodna) pesma, sve do Točka i Bramsa, navodi Danijela Kovačević Mikić. 

Nova pesnička objava Nenada Miloševića sugestivnog naslova „Pesme iz limba” intrigantno je, u ponečemu i subverzivno, lirsko štivo, tvrdi kritičar Tihomir Brajović.

I mada u ličnoj pesničkoj hrestomatiji Nenada Miloševića nesumnjivo ima mesta za Malarmea, Valerija, Rilkea i još neke moderne tragaoce za dragim kamenom ’čistog’ ili ’apsolutnog’ pesništva, ne mogu da se otmem utisku da je, makar po analogiji, duh estetičko-poetičkog kriticizma, nalik na onaj koji je sredinom prošlog stoleća demonstrirao Vitold Gombrovič, pisac slavnog romana Ferdidurke, prisutan i u ovovremenom pesničkom angažmanu autora Pesama iz limba, iznosi Brajović, zaokružujući ocenu dvema pesnikovim esejističkim opservacijama:

„To da ne dohvatamo sve što nam se u životu nudi, da ne vidimo, naročito lepotu, dovoljan je razlog da se piše poezija“, te „Poezija je prašina duha, oblačići prašine, zlatna izmaglica“.

M. S.