Три нове књиге у едицији Џепни анаграм КЦНС

О томе, уосталом, сведоче и књижевна признања која су последњих година добили аутори КЦНС - закључно с Наградом „Мирослав Антић“, која је колико јуче додељена Дејану Алексићу за збирку песама „Радно време Раја“, лане објављеној у истој едицији.

Када је, пак, реч о поменута три песничка рукописа, критичар Динко Крехо анализирао је поетику Илхана Пачариза, наводећи да, без обзира на мене које је овај аутор у протеклих петнаестак година прошао, његова поезија у великој мјери и даље настаје из двају, понекад и сукобљених тенденција.

Прва је наративна, утемељена у ’стварносним’ кодовима и вођена исповедним импулсом, при чему је субјект који проговара јасно аутобиографски кодиран. Друга тенденција обележена је лудичким, неретко и надреалистичким сензибилитетом, а својим тоном углавном стоји у изразитом контрасту с патосом наративно-исповедних песама, указује Крехо, уз напомену да се ове две линије управо у „Вртлогу” слободно преплићу и смењују „стварајући доживљај динамичне, хетерогене целине”.

За дванаесту објављену збирку Живорада Недељковића, професорка књижевности Данијела Ковачевић Микић каже да је дубоко рефлексивна, јер на лирски начин исказује филозофски поглед на свет, али и дубоко поетичка, јер слави поезију.

У сагледавању света, песник ће (што је једна од одлика његове поетике) посегнути за паралелама из књижевности, уметности (сликарства, музике) и филозофије, па се у тим поређењима живота и литературе или уметности откривају имена Војислава Илића, Диса, Роалда Дала, Душка Радовића, Лазе (Костића), Полока, Бејкона, Ибзена, Превера, Аполинера, као и Тадићеве песме или Шијанови филмови, али и Миреј Матје, чак и Тозовчева и Билкићева (народна) песма, све до Точка и Брамса, наводи Данијела Ковачевић Микић. 

Нова песничка објава Ненада Милошевића сугестивног наслова „Песме из лимба” интригантно је, у понечему и субверзивно, лирско штиво, тврди критичар Тихомир Брајовић.

И мада у личној песничкој хрестоматији Ненада Милошевића несумњиво има места за Малармеа, Валерија, Рилкеа и још неке модерне трагаоце за драгим каменом ’чистог’ или ’апсолутног’ песништва, не могу да се отмем утиску да је, макар по аналогији, дух естетичко-поетичког критицизма, налик на онај који је средином прошлог столећа демонстрирао Витолд Гомбрович, писац славног романа Фердидурке, присутан и у ововременом песничком ангажману аутора Песама из лимба, износи Брајовић, заокружујући оцену двема песниковим есејистичким опсервацијама:

„То да не дохватамо све што нам се у животу нуди, да не видимо, нарочито лепоту, довољан је разлог да се пише поезија“, те „Поезија је прашина духа, облачићи прашине, златна измаглица“.

М. С.