Baletsko posvećenje Sergeja Polunjina na sceni nacionalnog teatra
BEOGRAD: Jedan od najvećih baletskih umetnika današnjice, Ukrajinac Sergej Polunjin, gostovao je u tri večeri za redom u baletu „Posvećenje“ u kome je spojio snažne ritmičke damare Igora Stravinskog (njegovog „Posvećenja proleća“) s pastelno romantičnim notama laganog stava Šopenovog Klavirskog koncerta, posvećujući svoje delo jednom od najvećih baletskih majstora, Vaclavu Nižinskom, koji je svetsku slavu stekao u Parizu, u trupi Đagiljeva, pre više od jednog veka.
Kroz koreografsku priču Polunjina je povela japanska umetnica Juka Oiši u svojevrsnu magiju pokreta i muzike ograničavajući prostor njegovog kretanja u kružni okvir, koji i jeste idealan, beskrajan i bez uglova. Podsetilo me je to na distih Tina Ujevića (iz pesme „Fisharmonika“):
„Mi smo išli putem, put je bio dug;
Kasno opazismo da je taj put krug“.
Polunjin je bio žrtva koja je umilostivila bogove da okončaju zimu i vrate proleće, a učinio je to lepotom igre u kojoj je treperio svaki mišić, enormno visokim skokovima, strasno i paganski. Stvaralačka mašta gostujućih umetnika spojila je naizgled nespojivo: robusne, temperamentne neigračke ritmove (u nekadašnjem klasičnom ograničenju) kojima „bukte“ partovi duvačkih i udaračkih instrumenata u partituri Stravinskog sa dinamički eteričnim Larghetom Šopenovog koncerta u kome je orkestar gotovo zamro ustupajući mesto „njegovom veličanstvu“ – kompozitorovoj melodijskoj imaginaciji!
Ali i sam balet „Posvećenje“ takođe je podsetio na kratkotrajni bljesak igre Nižinskog koji je i u životu kao i na sceni gotovo lebdeo ne dodirujući tlo, a prvi na binu postavio u Parizu u teatru „Champs Elisees“ 29. maja 1913. godine „Izabranicu“ i „Žrtvu“ – dva dela baleta Stravinskog koja slave preporod u prirodi, praelementarnom snagom muzičke kičice, vulkanskim zvučnim izlivima, bujno intenziviranom dinamikom, polifonim i politonalnim harmonskim strukturama, „atomskom bombom muzike“, kako je Honeger nazvao ovu muziku. A sam kompozitor je kasnije zapisao: „Sanjao sam prizor paganskog obreda u kome je izabrana žrtvena devica plesala sve do smrti“.
I u koreografiji Juke Oiši – „Žrtva“ – Sergej Polunjin pada na sceni pošto je razorio svoje kružne obruče. Ona ga nije oterala u smrt, nego u dubok, iscrpljujući san, koji neizbežno prati svako iskonsko davanje. I on sanja san o Nižinskom, o ljubavnom duetu dva muškarca koji su izvanredno lirski predstavili Aleksej Ljubimov i Dejan Kolarov. Na kraju predstave publika je zbunjena i podeljena. Čuju se povici i „ua“ i „bravo“. Prisustvovali smo još jednom koreografskom viđenju (od sedamdesetak koliko je postavljeno u ovih stotinak godina) snažne i jedinstvene partiture Stravinskog.
Gordana Krajačić
