Filmska kritika: “Teret” - Film o kojem svi sve (ne) znaju

Potpuno art, na tragu stare škole evropskog filma koje se i danas sa mnogo uspeha pridržavaju mnogi, poput međunarodno priznatog Pavela Pavlikovskog, ili Andreja Zvjaginceva (da se podsetimo samo nekih, ne sučajno režisera iz bivših socijalističkih republika), Glavonić je svojim prvim filmom uspeo da ispliva iz mora sličnih, komercijalnih estetika. Odnosno da, iako u potpunosti okrenut filmskoj umetnosti, pokaže jedan jasan politički - humanistički stav.

Film “Teret” prikazan je u Novom Sadu krajem prošle nedelje uz jedvite jade. Kako navode organizatori, iz udruženja “OF”, niko nije hteo da ga prikaže, osim “Sinestara” u BIG-u. Hm, tržni centar, multipleks, stvarno nije neki art ugođaj, ali gde je mesto umetničkog filma u budućoj evropskoj prestonici kulture posebno je pitanje...

Ognjen Glavonić je na razgovoru posle projekcije naveo da i pored pažljivo biranih reči u sinopsisu - “Vlada radi kao vozač kamiona tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. Natovaren misterioznim teretom, vozi kroz nepoznate predele, tražeći put u zemlji zahvaćenoj ratom. On zna da će, kad se posao završi, kod kuće morati da se suoči sa posledicama onoga što radi.” - njegovo delo od početka prati (tabloidna) fama da je film o prevoženju “Šiptara” u masovne grobnice. To je uplašilo mnoge, ali neke, kao što je to bio sučaj i u Novom Sadu, ohrabrilo da otvoreno progovore o zlu koje nema lice, ali ima budućnost na ovim prostorima.

I film stvarno nikoga ne proziva, “nema lice”, osim onog Vladinog (Leon Lučev), koji je porodičan čovek, ostao bez posla, gleda da radi najbolje što zna i sa sobom i sa svima oko sebe. Lica su eksponirana i na drugim mestima, na skelama i u kafanama pokraj puta. Sva sa obrazom, dok je naličje svega stvarno strašno i mučno “prećutano”, kao i istorija svega što uvek progovara iz ormara, kada je zatrpano ćutnjom. Istorijom koja se uvek ponavlja, dok se jednom otvoreno ne suoči i završi s njom.

“Teret” ima spor hod, koji nagomilava osećaj težine pod kojom se kreću i ljudi tog vremena, dok ih avioni iznad glava zasipaju demokratskim lecima i, pa, još nečim, ubojitijim od prava reči. I to znamo. Mnogi su se borili pod maskama milosrdnih anđela, još to rade, dok lica sa oba obraza nastavljaju da ćute, rade svoj posao, ili odlaze, ne slušajući šta se govori sa TV ekrana. Na primer, “I u Nemačkoj se teško živi”, kako kaže Vlada, iz generacije onih čiji su očevi ginuli u borbi protiv Nemaca, dok generacije njihove dece idu baš tamo - da žive.

Igor Burić