Glavonić: Teret je o 20 godina ćutnje i tišine

Film prati Vladu, vozača kamiona, u toku NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, koji dok prolazi kroz nepoznate predele, okružen posledicama rata, ne zna i ne želi da zna šta je to što prevozi, ali taj tovar vremenom postaje njegov teret.

Glavonić kaže da je 2009. godine pročitao dva članka - jedan je bio o vozaču koji je prevozio nepoznati teret s Kosova do Beograda, a drugi o predmetima koji su iskopani iz masovne grobnice u Batajnici.

Iz susreta ta dva članka dobio je ideju da snimi film za koji je tek kasnije shvatio da je zapravo o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj.

U toku jednog dana pratimo čoveka u otkrivanju istine, ne samo o svom poslu, sebi i svojoj zemlji, nego i istine koju je posle ponovo prekrila tišina i ćutnja i to je ono što je ostavljeno, ne samo ratovi, zločini, nego i ta tišina i ćutnja koja ih prati već skoro 20 godina nakon svega.

Moj film je o ćutnji i tome kako artikulisati te priče, objasnio je Glavonić.

Deset godina nakon bombardovanja, Glavonić je otkrio priču o kojoj niko nije znao više od osnovne informacije.

Kada sam shvatio da nikog ne zanima da sazna više o tome, uvideo sam da mi je ta nezainteresovanost zanimljiva, da se od tog mesta i događaja napravi nešto što bi bilo mesto znanja i učenja o našoj bliskoj prošlosti, rekao je autor nagrađivanih dokumentaraca „Živan pravi pank festival“ (2014) i „Dubina dva“ (2016).

Kaže da se njegovo istraživanje baziralo na podacima dostupnim na internetu, uglavnom transkriptima sa suđenja, ali u jednom trenutku mu je sve to postalo manje bitno.

To je postao i veoma ličan film, o onome šta ja mislim, osećam, čega se ja sećam iz perioda bombardovanja. Kada sam se posle „Dubine dva“ vratio scenariju za “Teret“, još više sam ga promenio, to je postao drugi film - film o generaciji naših očeva, ne samo šta su ostavili nama, nego šta su nasledili od svojih očeva. Zato je to film i o Jugoslaviji, raspadu Jugoslavije i lekcijama koje možemo da naučimo iz toga, naglasio je Glavonić.

Kaže da su nam očevi ostavili gomilu neispričanih priča, tvrdi zavet ćutnje zbog pogrešnog uverenja da ako se priča o tim stvarima, da se priča o kolektivnoj krivici, da se time osuđuje ceo narod, što smatra pogrešnim.

Možda je film borba za drugačiju vrstu logike. Trideset godina živim u kulturi nacionalne dogme gde sve svoju vrednost dobija u meri kojoj služi naciji, a ako ne služi naciji, time ne valja. Meni je ta vrsta logike loša, jer se izbegava priča o odgovornosti pojedinaca, rekao je Glavonić.

U glavnom junaku autoru je bilo bitno da zamisli nekog bliskog, svog oca ili oca svog prijatelja, nekog ko je tu među nama, ko je u toj mašineriji bio šrafić i koji se zbog želje da pomogne porodici, upleo u sve to.

Ne mislim da su ljudi isključivo dobri ili zli. Ne zanima me takva podela, niti da budem sudija, već da time što ne pokazujem jasno šta on oseća, radi ili misli, otvorim veći prostor za publiku, da se sam gledalac prepozna u tom čoveku, da se stavi u njegovu poziciju, objasnio je Glavonić.

Podvlači da mu je imprerativ potraga za istinom, a ne da je saopštava i nameće i dodaje da bi voleo da razgovara sa što više ljudi nakon što pogledaju film.

Svestan sam da svakog ko priča ovakve priče, čeka a priori zla namera. Smatram da filmovi treba da ometaju udobnost i uljuljkanost, da film treba da bude kamenčić u cipeli. Umetnik ne treba da stvara dekoraciju za kuću ili sistem, nego oružje protiv stvari koje smatra lošim. Svako ko tako razmišlja, mora da bude spreman za napade i kritike, čak i one neutemeljene jer ljudi imaju želju da vrište, da zahtevaju pravdu, rekao je Glavonić i izrazio nadu da će „Teret“ biti prikazivan i u bioskopima i na televiziji.