U Novom Sadu preminuo književnik, esejista i likovni kritičar dr Draško Ređep (3. decembar 1935 – 29. januar 2019)

„Mnogo smo izgubili odlaskom jednog od naših najvećih mislilaca, ali vrednosti koje je ostavio iza sebe trajno su utkane u naš identitet. Doprinos koji je dao književnosti, promišljanju istorije i društvene stvarnosti je nemerljiv, i njegove reči i dela služiće generacijama kao vredna riznica znanja, ali i kao svetionik za buduće delovanje”, reči su člana Gradskog veća Novog Sada za kulturu Dalibora Rožića.

Draško Ređep rođen je 3. decembra 1935. u Osijeku. Potiče iz velikaške porodice Radijelović od Visokog, koja se u XVII veku preselila u Đurđevac u Podravini, i to zbog ubistva Ređep-paše, od koga joj je ostalo i kasnije prezime. Najranije detinjstvo proveo je u Nikincima u Sremu, i tamo je završio osnovnu školu. Sa roditeljima je 1946. prešao u Rumu, gde je njegov otac Lovro bio je direktor škole učenika u privredi, a majka Zlata učiteljica. U Rumi je pohađao gimnaziju i maturirao 1954, da bi se iste godine upisao na novoosnovani Filozofski fakultet u Novom Sadu, gde je i diplomirao 1959; doktorirao je na matičnom fakultetu 1966. s tezom „Misli i pogledi Miroslava Krleže o jugoslovenskoj književnosti”.

Kao urednik kulturne rubrike na čuvenoj Tribini mladih (1955–60) zaslužan je dr Ređep što je ova avangardna institucija bila veoma uticajna na ondašnjem jugoslovenskom prostoru, inicirajući pokret omladinskih tribina, sa raznovrsnim i svežim, kulturnim i umetničkim sadržajima. U to vreme (1955–57) bio je i predsednik novoosnovanog Akademskog literarnog kluba i član redakcije književnog časopisa „Polja” (1956-58), te urednik i glavni urednik studentskog lista „Indeks” (1958–60). Bio je najmlađi član Upravnog odbora Matice srpske u istoriji ove institucije, a povereno mu je i uredništvo kultne Matičine edicije „Prva knjiga” (1959-74).

Šezdesetih prošlog veka je vodio i lektiru na TV Beogradu, kad je napravio antologijske razgovore sa Milošem Crnjanskim i Dušanom Matićem, dok je u listu „Borba”, sa Milovanom Danojlićem, zasnovao 1965. književni podlistak, kao obnovljenu vrstu matoševskog podlisja. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih  je vodio Zmajeve dečje igre, a u istom periodu je uređivao i „Relations”, časopis UKS i Srpskog centra PEN-a (1969–72)... Po napuštanju Filozofskog fakulteta, gde je, paralelno sa svim drugim aktivnostima, od 1960. bio asistent, a između 1966. i 1971. i docent, dolazi na čelo „Neoplanta filma” i na toj poziciji ostaje do 1985.

Dobitnik je niza nagrada i priznanja: Brankove nagrade Matice srpske (1955, 1957, 1959), Oktobarska nagrada Novog Sada (1971), „Milan Bogdanović” (1972), „Stražilovo” (1980), Iskre kulture (1993), Zmajevih dečjih igara (1994), Zlatna značka KPZ Srbije (1995), „Dragiša Kašiković” (1997). Autor je brojnih antologija, a nekoliko hiljada Ređepovih bibliografskih jedinica odnose se na teme i sudbine u srpskoj, ali i u hrvatskoj, makedonskoj i slovenačkoj književnosti. Bio je predsednik Uređivačkog odbora Izabranih dela Todora Manojlovića 1-5, predsednik Redakcijskog odbora Sabranih dela Miroslava Antića 1–15 i predsednik redakcije Sabranih dela Ljubivoja Ršumovića 1–20. Uredio je i pogovor napisao, ili predgovorom predstavio, više od 80 knjiga domaćih pisaca (od Dušana Matića i Todora Mladenovića do Đorđa Balaševića). U IK Prometeju, kako je sam zamislio, formirana je edicija pod njegovim imenom „Draško i prijatelji”..

Novi Sad je ostao bez jednog od najznačajnijih hroničara svojih dešavanja, i jednog od najvećih srpskih erudita, ocenio je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević. „Njegova ljubav prema novosadskoj varoši, i fascinacija ravnicom, sve ono što je ostalo zapisano, ali i ono što će se prepričavati iz salona dr Ređepa, živeće i nadživeće velikana naše književnosti, čiji je fascinantan duh decenijama bio sinonim za ravnicu kao nešto mnogo više od običnog geografskog pojma. Proputovao je ceo svet, ali Novi Sad je bio životni izbor dr Draška Ređepa. Novi Sad ga nikada neće zaboraviti. Njegov duh će trajati dokle god bude trajala njegova voljena varoš”, istakao je Vučević.

„Naš Novi Sad postaje siromašniji Draškovim odlaskom“, rekao nam je Zoran Kolunyija, vlasnik „Prometeja”.

„Njegova ličnost odmenjivala je institucije, a njegovo negovanje usmenih razgovora kao posebnog vida umetnosti je nepomovljivo. Kad tome dodamo nepogrešivost njegobog krtičarskog oka za književne i likovne stvaraoce jasno je kako je gubitak zaista velik. Odlazi prava “Vojvodina stara”, antologičar srpskog severa, sveznadar naših naravi i pojava, a i moj lični savetnik i autor koji je činio deo „Prometeja”...“

Govoreći o dr Ređepu, književnik dr Miodrag Maticki, dogogodišnji predsednik Vukove zaduižbine, konstatovao je da se u “njegovoj  lirskoj biografiji oživljavaju na esejistički način raznovrsne varoši, malovaroški i seoski barok, lumperajke do zore izmešane sa mirisima vojvođanske ravnice”. Ređep je, dodaje, svoje goste zabavljao anegdotama i pričicama o ljudima sa kojima se družio a kojih više nema, i nije voleo da ga označavaju samo kao „književnog kritičara”, jer je njegova ideja uvek bila da bude kritičar života a ne literarture. “Jer čovek ne živi sa istinom i lepotom nego sa drugima”, govorio je dr Ređep, i još: „Ne smatram da nojevski plitkoumno moramo zakopavati glavu u pesak svakojakih naših pustinja, s apriornim zaključivanjima kako to nije u skladu sa našom profesijom, u saglasnosti sa našim iskustvom. Pokondirenost je dokaz male sredine. A tek zatvorenost!”

Po reditelju Bori Draškoviću, tajanstvena tačka dr Draška Ređepa, u ukupnosti njegovog dejstvovanja, svakako je Dušan Matić. No, sam Ređep je na tu tezu odgovarao rečima da tih „tajanstvenih tačaka” ima još nekoliko, rasturenih po mapi umetnosti – svuda. „Tačke koje me, u spiralnim mojim razgovorima i asocijacijama, nagone da pišem, pomalo još dišem, da čitam. To je sve tada, meni bar, komplikovanije nego što sam mislio u početku. Aliništa nije toliko komplikovano za mene da ja ne bih pokušao još i više da iskomplikujem, kao pitanje, kao problem, kao magiju nepoznatog. Verovatno otuda i to moje, recimo, prisustvo u literaturi, ali i u slikarstvu, možda čak i u filmu. Nešto mi je tesna jedna te ista zmijska košuljica jedne konvencije, jedne etikete, recimo literatorske”, govorio je dr Ređep.

Svojevremeno je, na konstataciju da ni u Beogradu, a ni drugde u Srbiji, ne postoji autentičan prostor koji podseća na Miloša Crnjanskog, dr Ređep rekao da je počastvovan, i tužan istovremeno, što je najautentičniji svedok te vrste o piscu „Seoba” bio - bidermajer salon Ređepovih u kući u Ćirpanovoj ulici u Novom Sadu. „Decenijama, od 1960. do 1990. godine, Jelkina (prof. dr Jelka Ređep, prim. aut) i moja kuća bila je širom otvorena za mlade i ljude od najvećeg značaja u našoj književnosti, slikarstvu, filmu, javnom životu. Pamti taj stilski bidermajer i Dušana Matića, reditelja Sašu Petrovića, Mersada Berbera, Krkleca, Danila Kiša, Desanku, Konjovića, Tadijanovića, Cesarića, Veljka Petrovića... Navraćao je i zamišljeni Ivo Andrić. Ovde je Branko Ćopić ’ispalio’ čuvenu “akademsku” dosetku: Volio bih da sam do pasa akademik, a od pasa naniže — akademac”, naveo je dr Ređep u jednom intervjuu..

„Ne, nismo ga izgubili, imali smo ga!“, na vest o smrti dr Draška Ređepa reagovao je pesnik Zoran Šaponja, direktor izdavačke kuće „Agora”.

„Razbarušen, neuhvatljivo nepredvidljiv na način onog petogodišnjeg dečaka koji je već saznao sve, Draško Ređep je bio, ustvari, a jeste i dalje, oličenje svih mogućih disciplina: discipline čitanja, discipline mišljenja, discipline mašte, pre i izvan svega. Ono čega se možemo sećati, zauvek, pa i dalje, koliko god je to moguće, jeste smisao te ogromne biblioteke u kojoj živo svetle samo one knjige koje su određene oreolom vrednosti. Proizvodnja smisla i razotkrivanje vrednosti jeste taj osnovni trag Draškovog živora. Reči koje je izgovarao, a posebno, i posvećenički, pisao, i dalje nam, van svake sumnje, svedoče o veliko smislu, kako naše književnosti, tako i njegovog života.“      

M. Stajić