Ribarska je muka pregolema kad se zbog zahtevnih mušterija mora ići i pod led

To se ne pitaju ni ljubitelji glasovitog paprikaša ili riblje čorbe koja se kuva u Vojvodini, a pošto upravo paprikaš ima jedinstveno gurmansko ishodište na potesu Podunavlja od Bezdana do Bačke Palanke (jer ostalo su, „zna se“, bućkuriši ili tek čorbuljaci), jasno je da ovdašnjem visočanstvu mušteriji ne sme da fali, pa dva drugara, sad i poslovna partnera, Petar Gromolović i Mihajlo Miša Nikolajev često osvanu do „pod sise“ u ledenoj vodi jednog od svojih ribnjaka onkraj Bezdana.

„Ma sad je i dobro, nije ni tako hladno“, smeju se oni na obali jedne od tzv. kaseta velikog ribnjaka od oko 23 hektara.

„Kad smo ovde prebacivali ribu iz zimovnika, morali smo prvo razbiti ledenu ploču, a pošto je mreža stalno zapinjala za led, valjalo je s jedne strane da ga „krajcujemo“ pa s druge celu ploču guramo, ne bismol’ mrežu oslobodili“, o muci će ribarskoj Miša, dok mu terciraju radnici:

„Nije ’ladno, nije baš tako ’ladno!“, dobacuju i sami se smeju idiotskom novinarskom pitanju da li im je hladno dok posluju u žutim neporenskim odelima u vodi do prsa.

Dok barabar s „gazdama“ privlače mrežu bliže obali, Miša resko komanduje:

„Puštaj je preko!“, na šta se jedan kraj mreže opušta i ogromna količina zahvaćene ribe praćakom beži iz zamke, da bi nakon minut-dva usledila nova komanda:

„Dosta! i mreža opet zatvara krug.“

„U jednom vučenju uhvatimo oko četiri tone ribe, ali nam u ovo praznično vreme treba oko jedna dnevno, pa em moramo da je vratimo, em se lakše dovuče mreža do samog kraja“, komentariše Miša ceo postupak jer većina šarana s tih ribnjaka završi u dve Gromilovićeve prodavnice u Somboru.

Na tom ribnjaku, koji se vodom snabdeva iz bušenih bunara i rečice-kanala Kiđoša, ukupno je 15 veštačkih jezeraca, tzv. kaseta, gde Gromilović i Nikolajev godišnje proizvedu više od sto tona šarana, a tvrde da je sve je krenulo iz hobija, ljubavi prema ribi.

„Ima razlike, ja sam bio pecaroš, a Miša je u ribarstvo došao iz akvaristike“, kroz smeh će Pera, koji, sledstveno svom prezimenu, još iz detinjstva „vuče“ nadimak Grom.

„Zato smo se tako i podelili, da on vodi više računa o zdravlju ribe jer je akvarijumska ribica daleko osetljivija od ove narodske, rečne, a ja o izlovu. Šta ćeš, sad nit ja pecam, nit je Miša u večitoj potrazi za kakvom tropskom akvarijumskom ribicom“, da li ozbiljno ili tek samoironično će Pera, kome se ipak vraća smrtna ozbiljnost dok priča o izazovima rečnog ribarstva.

Na udaru ljudskih predatora

Valjda i zbog nemaštine, ali i popuštanja dizgina ljudske pristojnosti, ribnjaci Mišini i Perini sve češće su na udaru ljudskih predatora.

„Imamo čuvare i pse, ali ogroman je to prostor pa smo instalirali video-nadzor i senzore, ali kad se neko navrze, ništa ga ne može sprečiti, dođe to traktorom, baci mrežu kao da je njegovo. Koliko smo puta zatekli „ljubopitljive prolaznike“ mokre do obrva, sve se puši s njih, pitaš ga šta radi tu, kaže ništa, a voda se cedi s njega. Vidiš da je sad bio u jezeru i probao da izvuče mrežu koju je bacio par sati ranije, ali, eto, zaskočili ga mi“, razočaran je takvim besprizorništvom Pera, pa valjda zato i odrečno govori o nekom seoskom ribolovnom turizmu, koji je tako popularan u poslednje vreme.

„Laicima izgleda lako, iskopaš rupu, ubaciš mlađ, hraniš i posle nekog vremena šarana od kile i po do tri. Ali, velika je to muka, ne samo što i po ovakvom minusu moraš u vodu do brade. Boleštine navaljuju na ribu, a o pticama, žabama, zmijama i ljudima kao štetočinama da i ne pričam, pa je zato važno da se svaka kaseta isprazni, nađubri, izore i ostavi preko zime da što bolje izmrzne da bi na proleće bila spremna za nasađivanje šaranske larve, koja je u njima mesec dana do prvog prebacivanja u drugu kasetu i tako redom dok ne dođeš do ovakvog šarana.“

Pera Grom objašnjava da, za razliku od starih vremena, kad se šaran uzgajan u ribnjacima nalazio na varoškim i seoskim trpezama gotovo pa isključivo s kasne jeseni, zimi i ranog proleća, sad mušterije ištu svežu ribu tokom cele godine, pa i kad letnji zvizdan upeče.

„Ne znam koliko to ima smisla jer, da nekog pustiš na svoj industrijski ribnjak da peca, moraš imati i čoveka da ga prati, a uz to zagriženi varoški sportski pecaroši bi ribu posle ulova vraćali u vodu, a pošto zbog najmanjeg oštećenja škrga šaran ubrzo ugine, samo ti još to treba da mrtva riba pluta po ribnjaku“, mršti se Gromilović i na sam pomen te ribolovačke novotarije.

Argumenti mu čvrsti, ali utisak je da starom pecarošu ne ide u glavu koja je draž zabacivati udicu u prepun ribnjak umesto ćudljive dunavske i kanalske vode Vojvodine.

Milić Miljenović