Kritika: Muškarci bez žene Harukija Murakamija

Zbirku otvara “Drive my Car”, priča u najboljem Murakamijevom maniru, s ubedljivom atmosferom, i zanimljivim likovima. Kafuku je usamljeni udovac koji uspostavlja neobično prijateljstvo sa svojom mladom šoferkom koja ga svaki dan vozi na probe u pozorište. Kroz njihov pomalo nedorečeno, diskretno prijateljstvo, čitaocu se polako otkrivaju Kafukova sećanja na voljenu pokojnu ženu, i ono što ga je najviše mučilo – zbog čega je nekoliko puta prevaren u braku.

U ovoj priči Murakami se vraća složenoj problematici smisla sećanja, značenja ljubavi, i tumačenja ličnog identiteta, pa protagonista u jednom trenutku izgovara ključnu rečenicu o pokojnoj ženi: “Ono što mi pada najteže (…) jeste to što ja nju – ili bar onaj verovatno najvažniji deo nje – nikad nisam stvarno uspeo da razumem. A sada, kada je umrla, verovatno će zauvek i ostati tako neshvaćena. Kao mali zaboravljeni sef na dnu mora.”

„Yesterday “ je pripovetka o sećanju na  odrastanje i o životnom putu koji se, kako primećuje jedna od junakinja, uvek čini zaobilazan. Kristalizovano sećanje na minulu mladost, nimalo idealizovanu (možda tek malo romantizovanu) sliva se u portret neobičnog mladića Kitarua, koji duboko povezuje dvoje likova, mada sam ne ostaje ničim vezan.

“Odrasla sam u planinama Hokaida. Vozim još od petnaeste godine. U takvom mestu bez auta ne bih moglo da se živi. To je gradić u klisuri u koji i sunce slabo dopire, a putevi budu zaleđeni skoro šest meseci godišnje. Hteo – ne hteo, čovek se izvešti u vožnji.”

“Ali u planinama verovatno nema vežbanja bočnog parkiranja.”

Ona na to nije odgovorila. To je valjda značilo da je konstatacija glupa i da na nju nema svrhe davati odgovor.

“Jesi li od gospodina Obe čula nešto o okolnostima znog kojih mi je iznenada potreban vozač?”

Gledajući pravo ispred sebe, glasom lišenim bilo kakve intonacije, Misaki je odgovorila: “Rekao mi je da ste glumac, da šest dana u nedelji nastupate na sceni i da se sami automobilom prevozite do pozorišta. Ne volite ni podzemnu železnicu ni taksi, zato što želite da u automobili vežbate svoje uloge. Nedavno ste, međutim, izazvali saobraćajnu nezogodu pa vam je oduzeta vozačka dozvola. Jer, bili ste i malo pripiti, a i vaš vid je bio doveden u pitanje.”

U daljim varijacijama teme “Muškarci bez žena”, zaplet pripovetke “Samostalni organ” prati uspešnog estetskog hirurga koji je uživao u životu neženje sve do trenutka kada se prvi put u životu duboko zaljubio, što je potpuno uzdrmalo sve što je on sam verovao o sebi.

I preostale četiri priče prate ovu širu temu, pa su sve žene koje se pojavljuju u zbirci na neki način nedostupne protagonistima, ili je njihov odnos otežan. Smrt je problematizovana u više pripovetki, pa u poslednjoj “Muškarci bez žene” koja zatvara knjigu, Murakami ponovo ispituje intimna sećanja na osobu koje više nema. Protagonistu poslednje (i najkraće) priče u pola noći budi telefon sa vešću da je njegova bivša devojka izvršila samoubistvo. Ovo pokreće mehanizme sećanja, i pokušaj da se od rasute slagalice života sastavi lik osobe koja je nekad bila draga, a čiji je lik nestao negde u ponorima vremena koje je prošlo. Nalik nežnim japanskim akvarelima, čini se i da su Murakamijevi likovi tako krhki da se njihovi tačni obrisi mogu naslutiti jedino u dirljivim sećanjima drugih, dok i ona ne sasvim ne nestanu.

Prevodilac: Nataša Tomić

Izdavač: Geopoetika, 2016.

Nastasja Pisarev