MARIJA MICA KULUNDŽIĆ Prvi koraci u lutkarstvu napravljeni u Karlovcima

Iako je o svom ulasku u svet lutkarstva kasnije pisala da je bio igra slučaja, nikako ne treba zanemariti činjenicu da je odrastala uz pozorište, budući da joj je rođeni brat Josip Kulundžić bio dramski pisac i reditelj.

Bez obzira na to što je njen rediteljski rad u Sremskim Karlovcima trajao kratko, karlovački lutkarski period i uopšte boravak u tom mestu ostavili su dubok trag u njenoj umetničkoj duši. Sećanje i impresije pretočila je u knjigu „O nekim pozorišnim događajima u Sremskim Karlovcima posle Drugog svetskog rata“, koja je u Karlovcima svetlost dana ugledala 1995. zahvaljujući trudu Aleksandra Bikara i njegove tadašnje supruge Marijane Gregl Bikar. U tom svom delu zabeležila je da je doživela razočaranje prilikom prvog susreta sa Karlovcima, ali je posle sa žaljenjem otišla iz njih, i rado im se vraćala, čak i nekoliko godina pred smrt, od koje se navršilo dve decenije.

– Prvi put sam ugledala Karlovce iz voza. Sipila je jesenja kiša. Dok se voz zaustavljao ugledala sam kroz izmaglicu niz kućica na rubu jedne velike bare. Razočarano sam pomislila: Zar su to Brankovi Karlovci? On mora da je bio stalno pijan kada je mogao sa toliko ljubavi da opisuje lepote toga mesta. Druga pomisao mi je bila: Ja tu nikada ne bih mogla živeti! Ne samo da sam živela, već i provela deset najlepših godina svoje mladosti. Godine 1950. sam otišla iz Karlovaca. Na moju veliku žalost, bila sam službeno premeštena u Beograd, u Pozorište lutaka. Odlazeći iz Karlovaca shvatila sam Branka, jer je i on kao i ja najlepše dane svoje mladosti proveo u tom gradu- opisivala je svoje prve utiske Mica Kulundžić.

Pre no što je zakoračila u lutkarstvo, ona je u okviru Dramske sekcije u Karlovačkoj gimnaziji postavila svoju prvu predstavu. Njen rediteljski debi bila je „Plava ptica“ od Meterlinga. Glavne likove, Titila i Mitila, glumili su Mile Parlać i Nada Kolarić, a scenograf Narodnog pozorišta u Beogradu nacrtao je na pak-papiru predele za scenu.

Osim u Domu kulture, đaci Karlovačke gimnazije igrali su i u okolnim mestima. Toga se živo seća Ivanka Grbić Marković, jer je većina glumaca bila iz njenog, sedmog razreda.  

– Nastupali smo uglavnom u Karlovcima, ali smo išli i po selima sa lutkama. Ideja sa lutkarskim pozorištem bila je dobra zamisao. Uz to i vrlo uspešna. Uspevala je Mica da pribavi i pomoć sa strane. Istovremeno se bavila predavanjima i teatrom. Bila je izuzetno draga osoba. I mnogo kasnije po završetku gimnazije ostale smo u kontaktu. Karlovački đaci na studijama u Beogradu oformili su društvo koje se redovno okupljalo, i to u njenom Zemunu, u kafani njene braće. U Zemunu i danas postoji ulica nazvana po njenom bratu Josipu Kulundžiću – seća se Ivanka Grbić Marković. 

„Pozorište lutaka osnovano je u Karlovcima neuobičajenim slučajem“, piše Marija u svom delu o pozorišnim danima u Karlovcima.

– Jednog dana otišla sam u Novi Sad u knjižaru Matice srpske da kupim jednu knjigu. Čekajući prodavca, spazila sam na pultu knjigu „Pozorište s lutkama“ Božidara Valtrovića. Zainteresovala me je i kupila sam je. U to vreme stanovala sam kod Koste Petrovića, profesora i njegove žene Majice. Oni su imali sina Ivana, gimnazijalca. Do tada ništa nisam znala o igri s lutkama. Prelistavajući knjigu rodila mi se ideja da s Ivanom i njegovim vršnjacima pokušamo da napravimo lutkarsku predstavu. Pred nama je bila duga zima, u kojoj smo uživali sankajući se po okolnim brežuljcima, čak do Bukovca, ali u rane večeri, uz prijatnu vatru u sobi i igru plamenova, obuzela me je želja za igrom s lutkama. Skupila sam grupu đaka i počela pripreme. Izabrali smo Čarobnjaka iz Oza jer nam se učinio najinteresantnijim - ukratko je otkrila kako je došlo do prvog susreta sa lutkama...

U pripremi lutaka i scenografije učestvovali su sami đaci zajedno sa Micom, a od velike pomoći im je bio i Majičin muž Kosta. U prvoj predstavi učestvovali su Ivan Petrović, Dragutin Bata Kolarić, Mile Parlać, Toma Krnić, Vera Nestorović, Mića Radulovački, Braca Petrović, Rudolf Nimrihter i Dane Vidaković. Ta predstava je naišla na odličan prijem kod dece i roditelja, koji su svaki put ispunili učionicu u kojoj su je izvodili. 

Sala bioskopa „Stražilovo“ takođe je bila mesto gde je lutkarska skupina igrala. Ponedeljkom, kada nije bilo predstava, ustupali su im salu. Iza bioskopskog platna bila je velika pozornica, na kojoj su napravili drvenu konstrukciju za izvođenje predstava, po ugledu na novosadsku. Zavesu na pozornici im je ukrasila slikarka i bibliotekarka Marija Dokmanović. Prvu predstavu su radili prema „Zlatnoj ribici“ Aleksnadra Puškina. Druga je bila po tekstu bajke „Čardak ni na nebu ni na zemlji“. Sledile su predstave o životu pčele i cveta, po pesmama Čika Jove Zmaja...

Jedna od uspelijih bila im je postavka Grimove bajke „Ivica i Marica“. U njoj su učestvovali Mile Parać kao Ivica, Vera Kolarić kao Marica, Tomislav Krnić, Vera Sanader, Mića Radulovački, Stanoje Stanojević i Dragutin Bata Kolarić. Svaku premijeru, a imali su po jednu svakog meseca i tri reprize, pratila je uvek puna sala, koja je imala 500 sedišta. Četvrtu reprizu davali su za vojsku koja je tada bila stacionirana u Karlovcima.

– U to vreme Pozorište lutaka u Novom Sadu imalo je velikih problema sa publikom. Sala im je bila poluprazna. Tako se desilo da dođu u Karlovce da vide u čemu je tajna našeg uspeha. Tom prilikom pozvali su me da pređem u njihovo pozorište  kao stalni profesionalni reditelj. Odbila sam ponudu i ostala sa svojom decom. Vodila sam naše malo đačko pozorište sve do 1950, kada sam se preselila u Beograd,  a pozorište u Karlovcima je nakon mog odlaska delovalo još samo dve godine – bila je pomalo razočarana Marija

Po odlasku iz Karlovaca njena rediteljska karijera je išla uzlaznom putanjom. Opšta ocena je da je dala nemerljiv doprinos lutkarstvu u Srbiji. Mnogi koji je pamte kažu da nije volela da se fotografiše zato je bio težak zadatak doći do njene fotografije. Zahvaljujući ljubaznosti zaposlenih u Malom pozorištu „Duško Radović“ u Beogradu i Đorđu Ćiriću, koji je radio u novosadskom  Pozorištu mladih, lik Marije Kulundžić nije ostao nepoznanica.

Zorica Milosavljević