МАРИЈА МИЦА КУЛУНЏИЋ Први кораци у луткарству направљени у Карловцима

Иако је о свом уласку у свет луткарства касније писала да је био игра случаја, никако не треба занемарити чињеницу да је одрастала уз позориште, будући да јој је рођени брат Јосип Кулунџић био драмски писац и редитељ.

Без обзира на то што је њен редитељски рад у Сремским Карловцима трајао кратко, карловачки луткарски период и уопште боравак у том месту оставили су дубок траг у њеној уметничкој души. Сећање и импресије преточила је у књигу „О неким позоришним догађајима у Сремским Карловцима после Другог светског рата“, која је у Карловцима светлост дана угледала 1995. захваљујући труду Александра Бикара и његове тадашње супруге Маријане Грегл Бикар. У том свом делу забележила је да је доживела разочарање приликом првог сусрета са Карловцима, али је после са жаљењем отишла из њих, и радо им се враћала, чак и неколико година пред смрт, од које се навршило две деценије.

– Први пут сам угледала Карловце из воза. Сипила је јесења киша. Док се воз заустављао угледала сам кроз измаглицу низ кућица на рубу једне велике баре. Разочарано сам помислила: Зар су то Бранкови Карловци? Он мора да је био стално пијан када је могао са толико љубави да описује лепоте тога места. Друга помисао ми је била: Ја ту никада не бих могла живети! Не само да сам живела, већ и провела десет најлепших година своје младости. Године 1950. сам отишла из Карловаца. На моју велику жалост, била сам службено премештена у Београд, у Позориште лутака. Одлазећи из Карловаца схватила сам Бранка, јер је и он као и ја најлепше дане своје младости провео у том граду- описивала је своје прве утиске Мица Кулунџић.

Пре но што је закорачила у луткарство, она је у оквиру Драмске секције у Карловачкој гимназији поставила своју прву представу. Њен редитељски деби била је „Плава птица“ од Метерлинга. Главне ликове, Титила и Митила, глумили су Миле Парлаћ и Нада Коларић, а сценограф Народног позоришта у Београду нацртао је на пак-папиру пределе за сцену.

Осим у Дому културе, ђаци Карловачке гимназије играли су и у околним местима. Тога се живо сећа Иванка Грбић Марковић, јер је већина глумаца била из њеног, седмог разреда.  

– Наступали смо углавном у Карловцима, али смо ишли и по селима са луткама. Идеја са луткарским позориштем била је добра замисао. Уз то и врло успешна. Успевала је Мица да прибави и помоћ са стране. Истовремено се бавила предавањима и театром. Била је изузетно драга особа. И много касније по завршетку гимназије остале смо у контакту. Карловачки ђаци на студијама у Београду оформили су друштво које се редовно окупљало, и то у њеном Земуну, у кафани њене браће. У Земуну и данас постоји улица названа по њеном брату Јосипу Кулунџићу – сећа се Иванка Грбић Марковић. 

„Позориште лутака основано је у Карловцима неуобичајеним случајем“, пише Марија у свом делу о позоришним данима у Карловцима.

– Једног дана отишла сам у Нови Сад у књижару Матице српске да купим једну књигу. Чекајући продавца, спазила сам на пулту књигу „Позориште с луткама“ Божидара Валтровића. Заинтересовала ме је и купила сам је. У то време становала сам код Косте Петровића, професора и његове жене Мајице. Они су имали сина Ивана, гимназијалца. До тада ништа нисам знала о игри с луткама. Прелиставајући књигу родила ми се идеја да с Иваном и његовим вршњацима покушамо да направимо луткарску представу. Пред нама је била дуга зима, у којој смо уживали санкајући се по околним брежуљцима, чак до Буковца, али у ране вечери, уз пријатну ватру у соби и игру пламенова, обузела ме је жеља за игром с луткама. Скупила сам групу ђака и почела припреме. Изабрали смо Чаробњака из Оза јер нам се учинио најинтересантнијим - укратко је открила како је дошло до првог сусрета са луткама...

У припреми лутака и сценографије учествовали су сами ђаци заједно са Мицом, а од велике помоћи им је био и Мајичин муж Коста. У првој представи учествовали су Иван Петровић, Драгутин Бата Коларић, Миле Парлаћ, Тома Крнић, Вера Несторовић, Мића Радуловачки, Браца Петровић, Рудолф Нимрихтер и Дане Видаковић. Та представа је наишла на одличан пријем код деце и родитеља, који су сваки пут испунили учионицу у којој су је изводили. 

Сала биоскопа „Стражилово“ такође је била место где је луткарска скупина играла. Понедељком, када није било представа, уступали су им салу. Иза биоскопског платна била је велика позорница, на којој су направили дрвену конструкцију за извођење представа, по угледу на новосадску. Завесу на позорници им је украсила сликарка и библиотекарка Марија Докмановић. Прву представу су радили према „Златној рибици“ Алекснадра Пушкина. Друга је била по тексту бајке „Чардак ни на небу ни на земљи“. Следиле су представе о животу пчеле и цвета, по песмама Чика Јове Змаја...

Једна од успелијих била им је поставка Гримове бајке „Ивица и Марица“. У њој су учествовали Миле Параћ као Ивица, Вера Коларић као Марица, Томислав Крнић, Вера Санадер, Мића Радуловачки, Станоје Станојевић и Драгутин Бата Коларић. Сваку премијеру, а имали су по једну сваког месеца и три репризе, пратила је увек пуна сала, која је имала 500 седишта. Четврту репризу давали су за војску која је тада била стационирана у Карловцима.

– У то време Позориште лутака у Новом Саду имало је великих проблема са публиком. Сала им је била полупразна. Тако се десило да дођу у Карловце да виде у чему је тајна нашег успеха. Том приликом позвали су ме да пређем у њихово позориште  као стални професионални редитељ. Одбила сам понуду и остала са својом децом. Водила сам наше мало ђачко позориште све до 1950, када сам се преселила у Београд,  а позориште у Карловцима је након мог одласка деловало још само две године – била је помало разочарана Марија

По одласку из Карловаца њена редитељска каријера је ишла узлазном путањом. Општа оцена је да је дала немерљив допринос луткарству у Србији. Многи који је памте кажу да није волела да се фотографише зато је био тежак задатак доћи до њене фотографије. Захваљујући љубазности запослених у Малом позоришту „Душко Радовић“ у Београду и Ђорђу Ћирићу, који је радио у новосадском  Позоришту младих, лик Марије Кулунџић није остао непознаница.

Зорица Милосављевић