Kako se proslavljao Božić u domovima staroga Kovilja
KOVILJ: Tvrde neki cinici da su od “starih, dobrih vremena” bolja jedino ona kojih nikad nije bilo. Međutim, i u 85. godini, ja sam, ipak, dosta toga upamtio, da mogu napraviti inventar “manjaka”, čega je nekad zaista bilo između dva rata, tokom okupacije mog zavičajnog Kovilja, potom tzv. komunističkog perioda, zlo i naopakih devedesetih, pa sve do ovih digitalnih vremena.
Nema više ni na selu da se zimi oblače ili obuvaju opaklije i ducine, klompe, čizme, bakanye, cokule, pršnjake, štrikane vunene čarape, kožne čakšire, šubare... Svojevremeno je "maniti Koviljčan" Laza Kostić, gde god se pojavi, izazivao sablazan, jer je šešir uglavnom nosio u yepu, a danas ljudi, čak i kad je najcrnja studen, špaciraju gologlavi. Da nije kaubojskih filmova i nostalgičnih TV emisija, teško bi ko znao kako izgledaju i konji, a skroz im je nezamislivo da su onomad volovi po ulicama i šorovima vukli sanke.
Naravno, samo po lepo sećam kako je moja familija slavila krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja, najveći hrišćanski praznik Vaskrs i, svakako, najradosniji Božić, ali i to se promenilo. Odrasli neki novi naraštaji Srba, pravoslavaca i onih koji sebe tako deklarativno smatraju.
Božić se proslavlja, ko veruje kalendarima, dva dana, međutim, prethodi mu 40 dana posta. Nije bilo baš lako, naročito, nama deci, izdržati uglavnom jednoličan jelovnik, makoliko se reduše trudile da ga obogate. Zato smo se naročito radovali Badnjoj večeri i njenom glavnom događaju, unošenje bremena slame, koja je iz kuće iznošena je tek na Svetoga Stefana, trećeg i poslednjeg dana Božića.
Posipana je po podu dnevne, tj. prednje sobe, kao i stolu, koji zatim zastiran prekrivačem, gde će se sledeća dva dana blagovati, uz apsec sa raznim kolačima, flašom vina i nekoliko čaša. Upali se kandilo ispod ikone i sveća na astalu oko koga se svi okupimo, pa kad glava porodice ili se to poveri nekom mlađem očita "Očenaš", domaćin prekrsti sobu i orasima. Po jedan se ceremonijalno baci u svaki ugao, dok okončava delove molitve: “Vo imja oca, Sina i Svetoga Duha, Amin“. Tek tad se obeduje. Naravno, posno. Posle večere običaj koji se ne zaboravlja: predobroj baki Milevi, koju smo od milja zvali Majka, nije bilo teško da četvoronoške tri puta obiđe sobu, u pravcu “kako se kosi žito”, i kvoče oponašajući kvočku, dok smo je pratili moj mlađi brat Nikola i pijukali poput pilića. Nisu bili potrebni etnolozi i antropolozi da objasne zašto se to radi. Jednostavno, podrazumevalo se da su baš tako i generacije predaka pre nas.
Nakon tog intimnog, porodičnog obreda, sledio je bogat društveni život sela. Dvorišna vrata su morala biti otključana i pas vezan, pa bi uveče, od kuće do kuće, krenule grupice dece i nakon prazničnih čestitki darovana najčešće jabukama ili orasima. Ali išli su i odrasli - zvali smo ih gube i vertepi - kojima je sledovala po koja čašu vina ili rakije.
Ujutro smo u crkvu išli smo na ispovest, u devet sati je svečana liturgija i pričest, posle koje je sveštenik čitao parohijanima i svečanu Patrijarhovu poslanicu. Kod kuće je tokom ručka najveća pažnja posvećivana česnici i ko će u odlomljenom komadu pronaći metalni novčić, jer se verovalo da će ga sreća pratiti čitava godine. Naravno, da su majke uvek udešavala da dopadne nekom od dece.
Posle podne su paradirali jahači. A nije bilo kuće koja nije držala konje, za rad u polju, ali i pokazivanje. Ne znam da li sad, umesto njih, Koviljem tutnje motori od sto konja?
Drugi dan Božića se posle crkve nosio kolač kumovima. Venčani mojih roditelja - mame Stane-Staze i oca Andrije - bio je već davno pokojni Sava Stojadinov, opančar i rakiyija, a njegova kći Milica-Mica mene je krstila. Nama je, pak, donosio Andrija Janjatov ili neko od njegovih, kumovski dar. Pravljen posebno za te prilike, težak i po dva kilograma. Uz njega, pride, i još neke sitnice.
Od prvog razreda osnovne veronauku nam je predavao mudri sveštenik Branko Milošević, a dobra, nezaboravna učiteljica, gospođa Jovanka Stefanović, i one posle nje, svake nedelje bi đake, u koloni po dvoje vodila na bogosluženje. Tako bilo i tokom hortijevskih vlasti, no, u novoj Jugoslaviji sve jnj prekinuto, potiskivano i osuđivano kao reakcionarno. Ali i zabranjivano. Došlo doba “ubijanja Boga”, kako ga je nazvao književnik Mladen Markov.
Dok sam bio mlad učitelj u selu Beočin, na jednom je času čitan “Nikoletina Bursać” Branka Ćopića, pa i priča, u kojoj mitski mitraljezac obaveštava majku, starovremsku ženu, kako je od svog komesara saznao da je Bog - ukinut. Iznenada me jedna devojčica upita verujem li u Boga. Naravno, nisam se mogao odreći svojih uspomena i vaspitanja, pa odgovorih koliko sam pedagoški vešto umeo. Očigledno ne dovoljno dobro, saznali za to ubrzo nadležni (govorilo se da “Ozna sve dozna”, a “Udba prati kako sudba“), pa umalo ne ostah bez službe. Tad sam se “izvukao”, ali ne zadugo.
mr Boško Brzić
