Intervju, glumica Sonja Damjanović: Sreća u glavi

Od kraja 2018, publika može da je vidi i u predstavi “Smrdljiva bajka” Miroslava Momčilovića, predstavi koja je nastala po prethodno snimljenom filmu u kojem su u centru pažnje beskućnici. Sonja Damjanović je u ulozi majke koja je ostala bez deteta, a intervju za “Dnevnik” je, sticajem okolnosti, dala upravo nakon posete jednom od centara koji se brine o socijalno ugroženim ljudima.  

Kako je tekao proces od filmskog scenarija do dramskog teksta i igre na pozorišnoj sceni?

Momčilović nam je rekao da će to biti drugačije od filma, ali do prve probe nismo znali kako i šta. Nije bio sasvim zadovoljan filmom, jer je više bio o ljubavnoj priči, nego o beskućnicima. Predstavom je hteo to da “ispravi”. Počeli smo improvizacijama, bez teksta. Čak smo ga i sami pisali, kao domaći, neke scene su nastale po našim idejima, a Momčilović je to na kraju “uokvirio” i napisao konačni tekst, tako da je ovo sve bio jedan zajednički rad. Meni je bio uzbudljiv i drugačiji od svega što sam radila. Uglavnom se krene od teksta i misli kakav će to biti lik, a ovde nije bilo tako. Bili smo jako dobar tim i stvarno sam zahvalna Momčiloviću i celom ansamblu.

U kakvom mi to svetu živimo, ili još bolje u kakvom svetu žive beskućnici?

Potrudila sam se da istražim temu. Osvestila sam da ih ne primećujem. Oni zaista prolaze pored nas. Da li je to tužno, ovako ili onako, ne znam. Prosto je tako. Mislim da svi sa tim živimo. Posebno interesantni su bili ti momenti da otkrijemo kakav je to sklop kad iskočiš iz šina i odeš u potpuno drugi život. Baš sam bila u privremenom smeštaju za beskućnike u Futogu i mislim da nam je zajedničko to da svi imamo iluzije, nešto što nam život čini lakšim. Mi umetnici smo toga vrlo svesni, a poruka naše predstave je da je sreća u našoj glavi, odnosu prema životu. Naši beskućnici, u predstavi, sutra opet neće imati šta da jedu, ali momenat u kojem se zaigraju, koji nije stvarnost, donese im lepotu.

Predstava nudi i satirički momenat spram naše realnosti, jer vidimo beskućnike kao žrtve takozvane tranzicije?

Ljudi uglavnom gube život zbog ideala, kakvi god oni bili. Zbog onoga u šta oni veruju. To može biti i tužno i bolno, i smešno. U doba tranzicije slabo stojimo s idealima, jer se oni stalno menjaju, kao i uverenja, a to može da bude vrlo stresno. Devedesete na koje se osvrćemo ovde su bile vrlo bolne i srušile mi mnoge ideale. Od tada sam pažljiva kome, šta i koliko verujem, baš kod ljudi koji odlučuju o našim sudbinama. Za starije je to verovatno bilo još teže. Čovek nekad izgradi ceo život na veri u nešto što je potpuno pogrešno i možda je bolje da se sa tim nikad ne suoči.

“Smrdljiva bajka” u srpskom narodnom pozorištu nudi i obrise fabrika, propalih fabrika za propale ljude...

Momčilović nam nije otkrio treći deo, kako će se predstava završiti. Hteo je da Kinezi koje spominjemo na kraju kupe fbriku i naprave diskoteku, ali je iz naše igre i rada dobio ideju da završimo drugačije i meni kao glumici je draže tako, jer je bliže mom životu, izmišljenom svetu koji nema veze ni sa čim. Vreme je takvo, čovek ima samo najbliže i svi se zatvaraju u krugove u kojima preživljavaju. Surovo.

Dijapazon glumačkih zadataka – pijanci, klošari, zaljubljeni, nesrećni – opšta su mesta koja vežbate još od akademije. Kako ste radili na tome da budu što originalniji?

Trudila sam se da sve što radim bude jako istinito. Suština naše predstave je da, kako mi to u pozorištu kažemo, prebaci rampu. Ništa ne sme da se predstavi. Mora sve da bude iskreno i ta linija je jako tanka da se ne pređe u nešto što je pokazivanje. Igra je u ovoj predstavi osetljiva kao paukova mreža. Svi moramo da igramo jedni za druge. Bilo ko da isklizne, poremetio bi se ritam. Baš smo radili na tome, da unutrašnji emotivni život tih likova bude osnova.

Dramaturgija predstave “Smrdljiva bajka” je otvorena. Narativ nije do kraja, u klasičnom smislu, razvijen, jasan.

Sigurna sam da pozorište čini emocija. Kada je dobiješ, ako želiš na nju da pristaneš, tebi je sve jasno. Ne moramo mi objašnjavati i crtati. Mi smo emociju “prebacili”.

Igor Burić