Kultura konflikta preselila se na Internet

Za sada je izvesno da su društvene mreže globalni fenomen, što ilustruje jedan od novijih podataka prema kojem Fejsbuk ima 2,2 milijarde korisnika. Jedno od istraživanja, sprovedeno u maju ove godine, pokazalo je da korisnici Fejsbuka čine preko 90 odsto od ukupne onlajn populacije u Srbiji.

Šta se ispod površine tih podataka nalazi i gde smo mi u toj priči, razgovarali smo s Aleksandrom Tomaševićem, asisetentom na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

U odnosu na razvijeni svet u zakašnjenju smo u korišćenju informaciono komunikacionih tehnologija, pa i kada je reč upotrebi društvenih mreža, kaže Tomašević.

Kada smo i uhvatili korak, dodaje, to je bilo eksplozivno: krenuo je naglo da se povećava broj njihovih korisnika i u Srbiji.

Međutim, što još uvek može biti i dobra stvar, komercijalni i politički subjekti još uvek ne koriste društvene mreže onako kako se koriste na Zapadu. Možda je sfera politike najbolji primer da i dalje postoji svest političara po kojoj se naši mobilni telefoni i ekrani računara zapravo tretiraju kao bilbordi - ono što se stavlja na ulične bilborde ide i na ekrane, a to ne proizvodi efekat. S druge strane, društvene mreže otvaraju prostor da sadržaji koje kreiraju korisnici uđu u komunikaciju, u kojoj smo upućeni jedni na druge. Mislim, da se svi problemi koje smo nasledili kao društvo, prelamaju i na društvenim mrežama, a kultura konflikata i polarizacije prelila se i na internet, i to je obeležje društva u kojem se nalazimo. To je postkonfliktno društvo i na društvenim mrežama vidljiv je eho tog konflikta.

Da ne budemo skroz pesimisti, jeste se otvorila neka platforma za dijalog i za neku vrstu razmene iskustava. Tako možemo bliže da upoznamo i neke ljude s one strane, za koje su nas godinama ubeđivali da su mnogo drugačiji od nas. Postoji tu neko zbližavanje, ali opet, ne smemo da potcenjujmo potencijale lošeg ponašanja koje se širi na društvenim mrežama.

Govoreći o razlici između onlajan i oflajn medija, naš sagovornik kaže da su sličnosti veće nego što nam se na prvi pogled čini. Ako pogledamo starije medije, kao što su štampa i televizija, uvidećemo da smo i posredstvom njih primali veliki broj informacija.

Razlika je u tome što se diseminacija informacija odigravala u krugu prijatelja i poznanika. Dakle, nešto pročitate podelite s osobama iz vašeg okruženja i o tome razmišljate, kritički se preispitujete, nagovarate jedni druge da prihvatite neku stranu u suočavanju argumenta. Tu postoji podsticaj medija usmeren ka nekim društvenim krugovima kojima je dovoljno stalo do toga da o nekoj temi pričaju, kaže Tomašević.

S druge strane, dodaje, internet, odnosno, društvene mreže imaju formu “mehura”, gde nemamo takav tok informacija, pa je pitanje da li ćemo dovoljno zapamtiti od svega što smo videli, kao i gde smo to videli i šta je njegova suština.

Pitanje je i da li nešto ostavilo dovoljno jak utisak na nas da bismo, recimo, dva dana kasnije, s najboljim prijateljem poveli o tome razgovor. Imamo problem zagađenja infrmacijama, jer većinu ni ne stignemo da zapamtimo i procesuiramo. To su pre kratkotrajni emocionalni naboji, koji već sutra gube vrednost i, kako se kaže, nisu vredni razgovora, kaže Tomašević.

U odnosu na društvene mreže moramo, bar svako za sebe, da vidimo šta su nam ciljevi i šta nam je pri njihovoj upotrebi bitno. Trebalo bi da se zapitatamo da li su nam društvene mreže potrebne za profesionalni razvoj. Ako jesu, šta dobijamo od društvenih mreža, da li su to neki kontakti, ponude za nova zaposlenja, za stručna usavršavanja... Ukoliko jesu, hajde da se na to i fokusiramo, kaže Tomašević.

Međutim, teško da ćete to uraditi kada imate platformu na kojoj su i vesti iz vaše struke, i vesti od vaših prijatelja, vesti iz politike, sporta, veremenska prognoza... i sve je to fizički smešteno na vrlo malom prostoru i s učestalim promenama. U načinu naše upotrebe društvenih mreža uvek naglašavam važnost našeg obrazovanja, ali hajde da vidimo i kako internet i društvene mreže dalje koristimo kao alatke za individualni i profesionalni razvoj,  poručuje Tomašević.

V. Crnjanski