Intimistička poetika srpskih slikara

Osamdeset godina kasnije izložba Galerije Matice srpske Slike prolaznog sveta - odnosi srpskog i francuskog intimizma do 9. februara gostuje u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Autorka postavke, monografske studije i raspravnog teksta u katalogu je dr Dijana Metlić, vanredni profesor istorije umetnosti na Akademiji umetosti u Novom Sadu i odličan poznavalac srpske likovne umetosti prve polovine XX veka.

Koje su osobenosti srpskih umetnika iz plejade onih koji su u prvim decenijama prošlog veka odlazili na školovanje ili usavršavanje u Pariz i da li je za sve njih karakterističan intimistički prosede?

– Izložba Slike prolaznog sveta koja je prvobitno bila predstavljena novosadskoj publici 2017, a sada, u delimično izmenjenom vidu i sa nekoliko novih dela koja nisu bila izložena u Galeriji Matice srpske, i pariskoj kulturnoj javnosti, fokusira se na intimističku poetiku srpskih slikara koji su se u prestonici Francuske školovali i usavršavali tokom treće i četvrte decenije XX veka. Pogrešno bi, međutim, bilo pripisati, isti ili sličan intimistički prosede svim našim umetnicima koji su od početka prošlog veka gravitirali ka Parizu sa željom da u njemu afirmišu ili prenesu iskustva evropskog slikarstva u lokalnu sredinu.

U tom smislu, mogu se navesti samo neki primeri, kao što su Nadežda Petrović ili Milan Milovanović koji u Parizu borave pre Prvog svetskog rata, gde tragaju za ličnim impresionističkim izrazom, dok npr. Sava Šumanović u Parizu boravi tri puta u toku 1920-ih, gde prihvata umereni kubizam Andre Lota i kreće se ka razbuktalom kolorizmu svog Pijanog broda koji izlaže na Salonu nezavisnih, uz nezaobilaznu epizodu oslikavanja jednog od stubaca u čuvenom restoranu “La Coupole”. Dakle, može se govoriti o mnogo složenijem i slojevitijem odnosu između stvaralaštva srpskih slikara koji u Parizu borave u prvoj polovini XX veka i evropske umetnosti koja je nastajala i razvijala se u mitskoj prestonici književnosti, pozorišta, likovnih umetnosti...

Kakva je bila francuska umetnost tog doba i koliki je bio njen uticaj na slikarstvo i umetničko formiranje naših međuratnih stvaralaca?

– Kao što sam već naglasila, nacionalna istorija umetnosti XX veka upućivala je na višeznačne i veoma složene veze između francuske i srpske umetnosti i kulture. Kao što to recentne studije i izložbe potvrđuju, istraživanje pomenutih odnosa ostaje vitalno i za nove generacije istoričara umetnosti. Nesumnjivo je da je Pariz, ne samo za našu sredinu, već i za mnogo veće i razvijenije evropske kulture, oduvek imao magnetsku privlačnost. U toku dvadesetih i tridesetih godina u njemu i dalje stvaraju Matis, Pikaso, Difi, Deren, Brak, Sutin; nakon 1925. aktuelan je ar deko; Kandinski i Mondrijan pokušavaju da se izbore za apstrakciju pred idejom o oživljavanju klasike “pozivom na red” i usred uzbuđenja koja su kroz svoja dela ponudili nadrealisti. U tako kompleksnoj kulturnoj klimi Pariza i srpski slikari borili su se za svoju afirmaciju i uspevali da stvore neka od najznačajnijih dela naše međuratne umetnosti.

Koliko se intimizam može sagledati ne samo kao slikarski pravac nego i kao pogled na svet tadašnjih umetnika?

– Intimizam i ne treba sagledavati kao određeni slikarski pravac. Na to sam u svojoj monografiji Slike prolaznog sveta: odnosi francuskog i srpskog intimizma i pokušala da ukažem. Pojam, iznad svega, referira na specifičnu atmosferu i osećanje sveta. Nakon krize izazvane Prvim svetskim ratom i krupnih društvenih promena, izvestan broj slikara poželeo je da vrati red u umetnost, da se odvoji od avangradnih bučnih parola i težnje za konstantnim preispitivanjem vrednosti, te da u sliku useli “humanost”, mir i harmoniju. Još je Aleksa Čelebonović, esejista i teoretičar umetnosti, pisao: “Sve što je najbolje u našem slikarstvu između dva rata (...) pripada sličnom introvertiranom tumačenju spoljašnjeg sveta.” Upravo u toj poetici “malih stvari” – koja se nalazi negde između afirmativnih prizora spokojstva i sreće i scena u kojima su složena stanja duha prožeta osećanjem otuđenja, melanholije i strepnje – treba tražiti pravi put za razumevanje međuratnog intimističkog slikarstva u Srbiji.

Koliko su dragocena ovakva predstavljanja naše umetnosti u svetu i njeno sagledavanje u širim evropskim okvirima i da li su uspostavljeni neki dogovori oko buduće saradnje naših i francuskih istoričara umetnosti?

– Predstavljanje srpske umetnosti u svetu je neophodnost, a stalno ukazivanje na mesto koje je ona imala i ima u širim evropskim okvirima, obaveza je naše istorije umetnosti i muzeologije. Galerija Matice srpske u svojim programima konstanto insistira na evropskim kontekstima nacionalne umetnosti. Upravo zato mi je upravnica GMS, dr Tijana Palkovljević Bugarski, predložila da izložbu Slike prolaznog sveta: odnosi francuskog i srpskog intimizma predstavimo u Parizu, kako bismo nakon gotovo osam decenija privremeno “vratili” u Francusku remek-dela srpskog intimizma koja su tamo i nastala, a koja dugo nisu bila (ili uopšte nisu bila) pred očima međunarodne javnosti. Buduća saradnja francuskih i srpskih istoričara umetnosti i muzeologa prvenstveno će zavisti od našeg angažovanja i želje da srpsku umetnost učinimo vidljivom u svetu. U tom smislu, i Srpski kulturni centar u Parizu mora imati jasno definisanu ulogu kulturnog misionara i posrednika između dve sredine, a srpski muzeji i galerije konstantno raditi na novim izložbama i naučnim studijama koje će produbljivati razumevanje kompleksnih umetničkih veza uspostavljenih između Francuske i Srbije u XIX i XX veku, kako bi se one negovale, unapređivale i obogaćivale u narednim decenijama.   

Nina Popov