Tvoja reč, Marko Čizmar (20): Teško je biti originalan

Marko je inače student druge godine informacionih tehnologija na Visokoj tehničkkoj školi. Kako nam otkriva, najveći problem je nezainteresovanost publike da podrži neafirmisane bendove, a naročito kada je reč o metal sceni koja je veoma slaba u Srbiji i na Balkanu.

Publike ima koliko-toliko, sve zavisi od toga gde sviramo i koliko je ulaznica, navodi Marko.

Kako dodaje, uglavnom niko neće da plati ako je skuplje od 200-300 dinara.

Baš smo u subotu svirali u Crnoj kući sa još jednim bendom, ulaz je bio 400 dinara i bilo je baš malo ljudi, kaže Marko.

Šta vas motiviše da nastavite?

Najviše ljubav prema muzici. To volimo da sviramo i slušamo, pa je tako i počelo sve. Kad sam bio mali, sastavio sam bubnjeve od kutija i lonaca, pa sam svirao, onda me je tata upoznao s jednim bubnjarem 2009. godine i od tad sviram. Počeo sam s rokom, pa sam prešao na malo žešći zvuk i eto me sad...

Šta te je navelo da postaneš „malo žešći”?

Zvao me drugar da osnujemo bend i kad smo smišljali šta bismo svirali, bilo je, kao - teški metal! Pa, ’ajde!

Koliko si ti i mimo sviranja stvarno u priči tog „teškog metala”?

Pa, jesam. Od detinjstva mi je tata puštao „Metaliku” i „AC/DC,pa sam vremenom sam prešao na „teže stvari”. I sad slušam svašta, osim narodnjaka, naravno.

Budući da pripadaš subkulturi koja, istina kod nas ne nailazi na zadovoljavajuć odziv, koliko je teško probijati se a ostati dosledan izabranom stilu i fazonu?

Dosta teško. Znam mnogo bendova koji su imali publiku i izbacili nekoliko albuma, a samo su se u jednom momentu raspali jer nisu imali novca. Ne možeš staviti veliku cenu, a i neki bi pre kupili četiri piva i napili se, nego otišli na svirku i slušali drugare.

Koliko se zbog toga kvare muzika i muzički ukus mladih?

Iskreno, ne razumem što tako rade. Kad čujem da dolazi neki poznatiji bend, ulaznica je 1.000-2.000 dinara i mnogo ljudi odlazi na te koncerte. A kad je u pitanju društvo i jeftina svirka, onda niko neće da dođe. Valjda jer smo mi tu, svakog meseca radimo svirku-dve, pa mogu da dođu kad god požele, a čuvaju novac za neke veće bendove. Znam mnogo bendova koji su se zbog toga raspali...

Verujem da je to loše za neafirmisane muzičare i podsticanje mladih da se bave muzikom...

Nije lako, naročito u metal muzici. Danas je najpopularniji rep, hip-hop, šta znam... Da bi svirao metal, moraš to baš da želiš, inače nema teorije. Mi ne zarađujemo od muzike. Što i zaradimo, platimo troškove i put, pa nam ni ne ostane mnogo. A treba i da čuvamo novac kako bismo kupili opremu, palice, žice,...

To zvuči kao da je skupo baviti se muzikom. Više vam ide iz džepa nego u džep...

Ja sam baš dosta potrošio kupovinom bubnjeva. Treba imati probe, a i to košta. Baš treba voleti sve ovo...

Koliko te roditelji podržavaju u svemu?

Tata me podržava. Mislim da nema nijedne svirke na kojoj nije bio, a mama, ona ni ne sluša to. Nju baš briga i u fazonu je: „Radi šta hoćeš.” Tata me baš svima hvali, zove ljude na svirke i tako. On mi je „number one fan”.

Planiraš li da se baviš muzikom i kasnije?

Voleo bih, ali mislim da će to uvek biti samo hobi. Naročito što smo odavde gde ima malo scene za metal muziku. Mislim na Srbiju i na Balkan. Danas je teško i biti originalan, toliko ima muzike i žanrova, svega i svačega da, šta god da izbaciš, zvuči na nešto drugo, i to drugo što je već poznato, pojede naše.

Bend „Northern Revival” postoji od 2012. godine i trenutno ga čine vokal Petar Randelj, gitarista Aleksandar Rajić, basista Petar Kožuvara i bubnjar Marko Čizmar.

Sviraju heavy stoner rock, metal rok, „nešto na taj fazon”, kako kaže Marko. Ukoliko niste imali priliku da ih čujete do sada, sutra nastupaju u zrenjaninskom klubu „Mitraljez” (Trg Zorana Đinđića) od 22 časa. Sviraće kao predgrupa bendu „Downstroy”, a ulaz je skromnih 150 dinara!

Tvoj bend isključivo radi autorske stvari. Koliko vam je, onda, komplikovano da budete originalni?

Dosta... Uspevamo nekako. Nekad jednostavno kažemo da nema veze i ako zvuči na nešto što već postoji. Šta god da neko od nas smisli, drugima zvuči na nešto što je već odsvirano. Onda prerađujemo, menjamo da zvuči što originalnije.

Najmlađi si u bendu. Kako izgleda svirati sa starijima?

Zapravo, odlično smo se uklopili. Imamo slična mišljenja, ko da smo generacija.

Šta bi rekao mladima koji žele da se bave muzikom?

Iskreno, rekao bih im: „Samo napred!” Nema dovoljno muzičara, naročito na ovoj sceni. Ipak, ne treba preterivati, ulagati velike pare s nadom da će za pet godina biti svetski poznati.

Lea Radlovački