Danas je Nikoljdan; pola Srbije slavi, pola ide u goste
Sveti Nikola Čudotvorac izuzetno je poštovan svetitelj u srpskom narodu i najčešća porodična slava.
Kao porodična slava se slavi najverovatnije od najranijih dana primanja hrišćanstva, ali evidentno je od 13. veka i reformi koje je u srpskom pravoslavlju sproveo Sveti Sava.
U Srbiji mu je je posvećeno oko 1.120 crkava i s crkvama posvećenim Letnjem sv. Nikoli (Prenos moštiju sv. o. Nikolaja, 9/22. maj) oko 1.311 crkava, te je po broju hramova njemu podignutih na drugom mestu kod pravoslavnih Srba.
Uglavnom se proslavljala u domaćinstvima uz molitvu i zdravice, “lomljenje”, sečenje slavskog kolača, zavisno od krajeva i nasleđa - od jednog pripremljenog kolača pa do četiri namenjenih za svaki dan koji se slavi.
Slavska trpeza je uvek bila bogata, ali su se pripremala posna jela shodno statusu domaćinstva. Domaćini su nabavljali ribu, dok su domaćice pripremale svu ostalu hranu. Retko se dešavalo da neko pripremi mrsnu hranu za sv. Nikolu. Gosti su donosili skromne darove (jabuka, cveće, šećer, ratluk). Ipak, utisak je da se i u prošlosti hrana za slavsku gozbu pripremala raskošno, naravno shodno prilikama i vremenima (rat, gladne godine i slično).
Osim što se praznuje kao najveće srpsko krsno ime, Sveti Nikolaj Čudotvorac takođe je esnafska slava, odnosno zaštitnik zanata lađara, splavara, ribara i vodeničara. Zbog toga se još naziva vodena slava. Takođe se u narodu smatra da je zaštitnik putnika i sirotinje.
Za Svetog se Nikolu ne vezuje dovoljan broj lokalnih običaja i verovanja u odnosu na činjenicu da je u Srba Nikoljdan najveće i najšire rasprostranjeno krsno ime. Mnogi ga svetkuju isključivo prema osnovnim načelima pripreme slave.
Uglavnom su zabeležena verovanja žena i molitve koje mu upućuju na ovaj veliki praznik – nerotkinje upravo njega mole za porod, ponegde je zabranjeno obavljanje takozvanih ženskih ručnih radova.