INTERVJU: Vasil Hadžimanov, pijanista i kompozitor

Iako je u Bostonu diplomirao na čuvenom Berkliju i još tokom studija, a kasnije i u Njujorku, sarađivao sa takvim imenima kao što su bubnjar Antonio Sančez, basista Mat Garison i gitarista David Gilmor, ipak je krajem devedesetih odlučio da karijeru nastavi kod kuće, u Beogradu, gde je osnovao Vasil Hadžimanov bend, koji kombinuje balkansku tradiciju i moderne muzičke stilove (džez, fank, rok...) sve do danas gradeći veoma prepoznatljiv stil.

Čuvena portugalska pijanistkinja Marija Žoao Pireš, koju je novosadska publika pre nekoliko godina imala priliku da sluša u okviru Nomusa, priznala je tada u intervjuu „Dnevniku” da joj je žao što je Šopen, “istinski muzički poeta, izmislio užasnu stvar kakva je – klavirski resital”. Stoga smo razgovor sa Vasilom Hadžimanovim i počeli pitanjem šta mu u umetničkom, odnosno izvođačkom smislu, donosi solistički nastup u odnosu na to kada deli scenu sa drugim muzičarima – bilo da je reč o Biseri Veletanlić, Bojanu Zulfikarpašiću ili njegovom bendu?

– Već samo kad izgovorite reč resital, asocira vas na nešto stegnuto, nešto što funkcioniše po određenim, strogim pravilima. Ja sam, nekako, uvek bežao od takvog koncepta, koliko god on, naravno, nije svaki put za osuditi. Zato ne bih ni ovaj moj solistički koncert nazvao resitalom, iako po strogoj definiciji to jeste. Ono što sam konačno shvatio nakon tri održana solistička koncerta jeste da, baš kao što to činim kada sviram sa drugim muzičarima, ista pravila važe i  kad sam na bini sam. Dakle, igra, mašta, sloboda… moraju ostati osnova svega što kreiram. Samo tada u potpunosti uspevam da iznesem ono što sam – ja.

Od prvih autorskih kompozicija razvili ste prepoznatljiv rukopis. Koje su to teme i inspiracije kojima se stalno vraćate ili biste izdvojili neko nadahnuće posebnog intenziteta?

– Svaki put kad udarim glavom u zid vratim se na početak i ponovo otkrivam nove, do tad skrivene tajne u muzici koju sam toliko puta slušao ili svirao. Da li to bio Bah, Rahmanjinov, Majls Dejvis, Zavinul, Hendriks ili neko deseti. Muzika kao takva mi je uvek i bila najveća inspiracija. Naravno da je i sve što te čini čovekom, svako životno iskustvo, inspiracija sama po sebi takođe, no mislim da je ključ u tome da sva ta iskustva spontano, praktično nesvesno, pretočimo u umetnost. Samo tako muzika ostaje iskrena i autentična.

 Ipak, način konzumiranja umetnosti se dramatično promenio. Da li će to skratiti i vek sećanja na umetnike s početka 21. veka? Ima li, recimo, umetnost sadašnjice snage da bude i deo budućnosti kao što je bez nekih dela iz prošlih vremena nezamislivo savremeno stvaralaštvo ?

– Neka dela i autori nikad neće biti zaboravljeni i dokaz za to je upravo ta konstanta koja, uprkos masi informacija u današnjem dobu, ostaje nedodirljiva. Danas itekako imamo fantastičnih pojedinaca, koji stvaraju dela koja će zasigurno ostaviti trag i na buduće generacije, samo je ponekad konfuzno prepoznati ih u toj gomili amatera koji sebe nazivaju muzičarima i kompozitorima. Drugi problem je nestrpljenje današnje brze generacije, koja želi sve da im se desi u instant paketu, odmah, što je jednostavno nemoguće.

Da li Vam se dešavalo da preslušate snimak nekog svog koncerta i pomislite: ovo nije trebalo ovako..? Ili da, kada sada pustite neki svoj studijski materijal, pomislite kako biste to danas potpuno drugačije odsvirali?

– Naravno. Mnogo puta, ali to je normalno. To je škola koja se uči ceo život. O tome i pričam kada pominjem nestrpljenje mladih. Svi smo bili mladi i svi smo bili nestrpljivi, ali danas je to ekstremnije no ikad. Treba vremena da shvatiš da kroz svoje greške najbolje učiš.

 A da li se i koliko u Vašem pristupu koncertu menja u zavisnosti od publike pred kojom nastupate, od toga da li je sala puna, da li su slušaoci iskreni poklonici džeza..? Zavisi li izvođačka inspiracija od poticaja van scene?

– Moj stav je da uvek dam svoj maksimum, pa i malo više, ako je moguće. Broj ljudi na koncertu nije bitan. Međutim, mi se bavimo muzikom koja se izvodi javno i kao takvi moramo komunicirati sa publikom, jer smo ipak došli za njih da sviramo, koliko god bili zaneseni i samozadovoljni sobom i našim muziciranjem. U tom kontekstu će se, u odnosu na posetu, i muzički menjati koncept nastupa, jer osim što međusobno komuniciramo, uvek se trudimo da imamo interakciju i sa publikom.

Završili ste Berkli u vreme kada se raspadala velika Jugoslavije, u kojoj je odnos prema kulturi bio značajno drugačiji. Vi ste se ipak vratili, ali posmatrajući iz aktuelne  perspektive situaciju na ovdašnjoj kulturnoj/muzičkoj sceni, mogu li i danas mladi umetnici uspeti kod kuće ili su naprosto osuđeni na odlazak u inostranstvo?

– Mnogo činilaca je potrebno da se dovede u red da bi mladi imali perspektivu u ovoj zemlji, i to ne važi samo za muziku. S druge strane, tamo daleko ih čekaju neki drugačiji izazovi i, na kraju krajeva, svako ima pravo da izabere koju vrstu borbe želi da vodi, jer to jeste borba. Ukoliko želiš ostati beskompromisan i uporno graditi nesto u šta veruješ, onda moraš da znaš da te čeka velika borba da to ostvariš, gde god se opredelio da živiš. Samo su prepreke drugačije u odnosu na to da li si ovde ili negde tamo.

Kako vidite mesto džez muzičara u ovom svetu gde je sve industrija?

– Džez muzičar zna gde mu je mesto ako je pravi džez muzičar. I uvek će tako i biti.

M. Stajić