Tvoja reč: Dijana Pantelić (29) - Sam si sebi konkurencija

Budući da je najpre radila kanu sa rođenom sestrom, na nagovor drugarice je krenula da crta po koži ali mašinicom. Urezati neki rad u nečiju kožu, obeležiti tu osobu za ceo život, nije nimalo mala stvar. Odgovornost je velika, ali rezultat je najvažniji i uvek najlepši.

Mislim da u Zrenjaninu sad ima nas četiri-pet žena koje tetoviramo, kaže Dijana.

Kako dodaje, ranije ih nije bilo toliko, ali se broj povećava.

Kad sam kretala, mislim da je bila još jedna devojka pored mene..., priseća se naša sagovornica.

Kakvi su ti bili utisci kada si uradila prve tetovaže, kad je trebalo baš da ubodeš nečiju kožu?

He, he, he,... Ne pitaj. Meni je bilo gore nego mušteriji. Drugarica kojoj sam radila je bila mnogo opuštenija od mene. Za prvi put je ispalo dobro, a nas dve se još uvek družimo. Znači da je uspelo.

Nisam znala da si radila i kanu... Otkud to?

Ne sećam se kad sam počela time da se bavim, ali znam da sam krenula uz sestru koja je crtala kanom. To mi je više bio hobi.

Koliko se danas njome baviš?

Ne radim je više. Otkako sam počela da tetoviram, prestala sam da radim kanu. Više nemam interesovanja, fokusirana sam na tetoviranje.

Budući da će sledeće godine biti desetogodišnjica tvog rada, šta je ono što si najčešće radila, odnosno šta najviše voliš da tetoviraš?

Najviše mi prija realizam - slike. Kad ti mušterija da slobodu da sama napravim motiv, a zajedničku ideju nađemo na kraju, onda to bude najbolje rešenje. Tako i najviše uživam, kada sarađujem s nekim ko mi ne donese gotovu sliku, nego kad dobijem priliku da sebe izrazim. To je nešto što najblje znam i u čemu najviše uživam.

Koliko su, generalno, mušterije spremne da sve prepuste majstoru?

Nekako, kontam da su sve opušteniji. Ranije nije bilo tako. Pre ti donesu sliku i to je to. Sad hoće da saslušaju i lepo sarađujemo. Imaju više slobode, a verujem da će još bolje biti u budućnosti.

Šta misliš, šta doprinosi toj sve većoj fleksibilnosti mušterija?

Šta znam, sad nas je više u tome i dešava se neka ekspanzija, pa su mnogi opušteniji. Ljudi su postali slobodniji, nema više toliko osuđivanja i prebacivanja. Tetoviranje počinje da dobija oblik umetnosti.

Koliko, onda, raste i konkurencija među majstorima?

Da, jeste. Kontam da je i to normalno. To treba prihvatiti. U suštini, ti si sam sebi konkurencija, niko tebi ništa ne krade ili šta već. Ako ne možeš da budeš bolji nego što si bio juče, onda ti padaš i nema veze s drugima.

Kad pričaš o tome, šta bi savetovala kolegama, naročito onima koji tek sad žele da uđu u svet tetoviranja?

U suštini, treba mnogo da rade, da istražuju, da isprobaju nove stvari, naročito ono što ne rade često. Sad ima mnogo stvari na Jutjubu koje mogu da vide i tako da nauče. Znaš kako, tu baš trebaju konjski živci jer na početku ne bude baš sve tako najbolje. Moraš da prihvatiš da nekad nešto ne znaš da uradiš i treba da naučiš da prelaziš preko tih stvari tako što ćeš dalje učiti. To ne sme da te slomi.

Još nešto što može da te slomi u tom poslu jeste i problem sa zdravljem...

Tako je. Zato ne smeš da se preforsiraš. Ali tako bude u svakom poslu, mora da pukne neka karika. Zato sebi treba da daš dan-dva da odmoriš. Tačno znaš kako sve da rasporediš. Jeste novac bitan, ali zdravlje je još bitnije. Leđa, oči i ruke nastradaju. Moraju pauze da se prave, ne možeš ceo dan da radiš.

Sad kad si spomenula novac - koliko je moguće normalno živeti a baviti se samo tetoviranjem?

Moguće je ako znaš šta radiš i to radiš dobro i kvalitetno. Sam sebi sve praviš, tako ti i zavisi zarada. Ako radiš više, imaćeš više. Isto tako, što si bolji, to ti cena raste.

Koliko su mušterije spremne da plate? Obično su skloni cenkanju...

Da, ima svega tu. U suštini, ako neko nešto želi, taj će dati novac za to.

U jednom trenutku si rekla da više ne postoje toliko predrasude kada je reč o tetovažama, mada se ne bih u potpunosti složila s tobom. Kako komentarišeš da, uprkos ekspanziji koju si navela, nekima je to i dalje tabu tema?

Mislim da će se to vremenom menjati. Nove generacije će manje imati predrasude. To više vlada među starijim generacijama. Mislim da će buduće društvo više da toleriše. Ali treba vremena.

Koliko su greške dozvoljene u tetoviranju? I koliko se često dešavaju?

Hm... U suštini, ne smeš da grešiš. A opet, zavisi šta radiš... Ako radiš linije, onda baš moraš da paziš, a kod senčenja nekih slika, uvek možeš da pojačaš nijansu. Ako u prvom potezu ne uspeš, što je greška, ti to možeš da ispraviš u sledećem kad je senčenje u pitanju. Kad radiš likove, ne smeš da grešiš, a linije moraju da se urade iz jednog poteza.

Koliko često nailaziš na mušterije koje imaju strah od tetoviranja baš zbog potencijalnih grešaka?

Ima, ima. Kako nema. Mislim da se svi oni plaše, ali neće da priznaju. Naročito kad radiš portrete... Ne bude im svejedno. Ali se opuste vremenom.

Koliko ti, kao tatu majstor, (ne) voliš da prepravljaš greške drugih majstora?

U suštini, mislim da to nijedan majstor ne voli. Nekad ne možeš da uradiš to što neko hoće, ne postoji dovoljno dobar izbor, odnosno način na koji može da se prekrije neka tetovaža. Treba da razmišljate šta ćete i kod koga raditi.

Šta je najluđe i najduže što si istetovirala?

Jaoj, veruj mi da više nemam pojma jer sam toliko ludih stvari radila... Recimo, meni je bilo simpatično i čudno, kad sam radila simbol na uvetu. Nisam mogla da uhvatim prstima, sve je bilo sitno i pipavo... To mi je samo jedna osoba tražila. A najduže sam radila Džonija Depa u koloru. Njega sam u cugu radila deset ili 11 sati.

Kakav je osećaj kad završiš neki rad i znaš da si obeležila nečije telo za ceo život?

Nekako ispunjavajuć, naročito kad uspeš da uradiš nešto i klijent je zadovoljan. Budeš ispunjen jer si uložio vreme, strpljenje i kvalitet. Sve te boli, ali se i vrati na svoje. Vredi u svakom slučaju.

Lea Radlovački