Priče o piscima: Filip K. Dik i VALIS

U svom opusu Dik spojio je „palp“ - pisanje priča i romana je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - i duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja objavio je čak 40 knjiga! Zbog stalnog pritiska da smisli tekst i jurnjave za rokovima predaje rukopisa živeo je krajnje neurednim životom.

Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči; otuda čest čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije vulgarizovao zarad jeftinih efekata. pa se stoga može govoriti o upotrebi klasičnih žanrovskih šablona koji u Dikovim delima bivaju nadograđeni ili iznova definisani. Dikova proza je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od čestih postavki je „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su zatečeni, dezorijentisani i frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968, predložak za film “Blade runner”), „Ubik” (1969), “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977) (Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom). I većina ostalih Dikovih knjiga zavidnog je kvaliteta i uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.

Dana 20. februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja mu je transformisala život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je zazvonila devojka sa isporukom leka protiv bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za čiji je oblika devojka kazala da je starohrišćanski znak ribe. Zraci odsjaja sunca na ogrlici, tvrdio je, sadržavali su važne informacije. Tokom februara i marta 1974. iskusio je i neku vrstu astralne projekcije, osećajući da u njegovom telu počiva još jedan entitet koji, tvrdio je Dik, “obesmišljava celokupnu  realnost, moć, verodostojnost sveta, tvrdeći da „ovo ne može postojati’”. Dik je tu “inteligenciju” nazvao VALIS  - akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem; smatrao je da VALIS odašilje informacije u njegov mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova.

Primljene informacije spasile su život Dikovom sinu Kristoferu koji je blagovremeno otišao kod doktora. Dik je promenio život, poboljšao zdravlje i prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača, mada su poneke epizode iz tog perioda problematične; takvo je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da su agenti stranih sila, odnosno da je Stanislav Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, kontroliše javno mnjenje. Dikov doživljaj sveta se usložnio dodavanjem novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“ čiji delovi su našli mesto u romanu „VALIS“, prvom tomu istoimene trilogije iz 1981; drugi deo je “Božanska invazija” (1981), dok je “Sova na dnevnom svetlu“, završni segment, ostala u skicama pa su izdavači “VALIS trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen posle Dikove smrti (1982).

Priča “VALISA” (naše izdanje „Kontrast“, 2018. u odličnom prevodu Mladena Jakovljevića) izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava. Sam Dik je junak romana a uz njega su skeptik Kevin (literarna verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Yetera) i katolički orijentisani Dejvid (pisac Tim Pauers). Ovoj družini pripada i Konjoljub Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom ružičaste svetlosti koja ga menja.

Kako se roman razvija postaje jasno da je Konjoljub Debeli jedna Filipova ličnost odvojena od njega traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga. Konjoljub pokušava da svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi i u intenzivnim dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim, kada grupa odgleda bizarni film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo simbola koji potvrđuju Konjoljubove ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja Konjoljuba vraća u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet ulazi Konjoljub i kreće na put oko sveta, u potragu za Spasiteljem.

Roman živo opisuje atmosferu 1960-tih, hipi pokret, masovnu upotrebu droga i popularne potrage za smislom postojanja. Na vreme bujanja “kontrakulture” nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom Boga Konjoljubu/Filipu. Konjoljub pokušava da otkrije paralelnu istoriju sveta (od prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i spasitelja do VALISA, koji je prastari satelit, veštačka inteligencija i konstrukt, i Univerzuma koji je informacija) odnosno da pronađe novog (petog) Spasitelja. Iskustvo u formi otkrovenja - teofanije izvor je sticanja znanja čime se nauka degradira u aktivnost drugog reda.    

Filip K. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na koji koristi i ikonografiju naučne fantastike da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja, stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo. “VALIS” nadrasta kako granice (pseudo)ezoterije i misticizma, tako i granice naučne fantastike, a njihovo uspešno inkorporiranje u višesmisleno delo ukazuje na moguće intrigantne puteve razvoja kako žanra, tako i literature glavnog toka.

        n Ilija Bakić