Приче о писцима: Филип К. Дик и ВАЛИС

У свом опусу Дик спојио је „палп“ - писање прича и романа је био занат којим је обезбеђивао новац за опстанак - и дубоко промишљену, иновативну литературу. За 28 година активног писања објавио је чак 40 књига! Због сталног притиска да смисли текст и јурњаве за роковима предаје рукописа живео је крајње неуредним животом.

Упркос свим мукама његов таленат је видљив у безмало свакој причи; отуда чест читаочев осећај да би прича била ремек-дело само да је аутор имао времена да је дотера. Дик је користио стандардни арсенал научне фантастике: роботе, андроиде, паранормалне способности, бизарну технологију, свемирске авантуре, ванземаљце свих облика, али их није вулгаризовао зарад јефтиних ефеката. па се стога може говорити о употреби класичних жанровских шаблона који у Диковим делима бивају надограђени или изнова дефинисани. Дикова проза је најупечатљивија у тренуцима сликања одмака од свих правила (друштвених, моралних, просторно-временских). Једна од честих поставки је „нормално“ функционисање свакодневице/света који се у трену мењају постајући непрепознатљиви па су затечени, дезоријентисани и фрустрирани јунаци принуђени да траже своје место у новој стварности истовремено упознајући њена ограничења и клопке. Међу најуспелије Дикове романе спадају: “Човек у високом дворцу” (1962), “Сањају ли андроиди електричне овце?” (1968, предложак за филм “Бладе runnеr”), „Убик” (1969), “Теците сузе моје, рече полицајац” (1974), “Тамно скенирања” (1977) (Дик је овај роман сматрао својим најбољим делом). И већина осталих Дикових књига завидног је квалитета и увелико премашује жанровски просек потврђујући тиме мишљење Станислава Лема у студији “Фантастика и футурологија” (1973) да је америчка проза 1950-тих и 1960-тих „безнадежан случај са изузецима“ од „целих“ 1% продукције - а међу тим изузецима апострофиран је управо Филип К. Дик.

Дана 20. фебруара 1974. Дик је доживео “визију” која му је трансформисала живот: док се опорављао од операције умњака на врата је зазвонила девојка са испоруком лека против болова. Дика је опчинила њена златна огрлица за чији је облика девојка казала да је старохришћански знак рибе. Зраци одсјаја сунца на огрлици, тврдио је, садржавали су важне информације. Током фебруара и марта 1974. искусио је и неку врсту астралне пројекције, осећајући да у његовом телу почива још један ентитет који, тврдио је Дик, “обесмишљава целокупну  реалност, моћ, веродостојност света, тврдећи да „ово не може постојати’”. Дик је ту “интелигенцију” назвао ВАЛИС  - акроним за: Велики Активни Логички Интелигентни Систем; сматрао је да ВАЛИС одашиље информације у његов мозак посредством љубичастих светлосних снопова.

Примљене информације спасиле су живот Диковом сину Кристоферу који је благовремено отишао код доктора. Дик је променио живот, побољшао здравље и први пут почео зарађивати новац од својих издавача, мада су понеке епизоде из тог периода проблематичне; такво је писмо које је Дик послао у ФБИ и у коме оптужује одређене људе да су агенти страних сила, односно да је Станислав Лем име иза кога се крије комитет који, за потребе Комунистичке партије, контролише јавно мњење. Диков доживљај света се усложнио додавањем новог нивоа „стварности“ у реалном живљењу и литератури што је посебно видљиво у импулсивно писаној „Егзегези“ чији делови су нашли место у роману „ВАЛИС“, првом тому истоимене трилогије из 1981; други део је “Божанска инвазија” (1981), док је “Сова на дневном светлу“, завршни сегмент, остала у скицама па су издавачи “ВАЛИС трилогији” придодали роман “Сеоба душе Тимоти Арчера” објављен после Дикове смрти (1982).

Прича “ВАЛИСА” (наше издање „Контраст“, 2018. у одличном преводу Младена Јаковљевића) изузетно је сложена и у њој Дик износи мноштво аутобиографских искустава. Сам Дик је јунак романа а уз њега су скептик Кевин (литерарна верзија Диковог пријатеља писца К. В. Yеtеra) и католички оријентисани Дејвид (писац Тим Пауерс). Овој дружини припада и Коњољуб Дебели који, после развода, самоубиства једне пријатељице и тешке болести друге, односно после сопственог неуспелог самоубиства, бива погођен зраком ружичасте светлости која га мења.

Како се роман развија постаје јасно да је Коњољуб Дебели једна Филипова личност одвојена од њега трауматичним искуствима и мистичком обзнаном Бога. Коњољуб покушава да своје идеје о божанском дефинише у дневнику-егзегези и у интензивним дијалозима са пријатељима који га испрва сматрају потпуним лудаком. Међутим, када група одгледа бизарни филм “ВАЛИС”, у њему открива мноштво симбола који потврђују Коњољубове идеје. Сусрет са творцима филма и са њиховим дететом, двогодишњом Софијом, за коју сви верују да је Спаситељ (и која Коњољуба враћа у окриље Филипове свести), у потпуности их уверава у постојање божанског елемента (који долази из свемира). Кад Софија буде убијена у стварност опет улази Коњољуб и креће на пут око света, у потрагу за Спаситељем.

Роман живо описује атмосферу 1960-тих, хипи покрет, масовну употребу дрога и популарне потраге за смислом постојања. На време бујања “контракултуре” надовезује се владавина злог тиранина која се окончава 1974. (када је Ричард Никсон поднео оставку) и обзнаном Бога Коњољубу/Филипу. Коњољуб покушава да открије паралелну историју света (од прастаре расе трооких бића која тајно живи крај људи, “плазмата” који је Свети дух и заустављеног, “лажног” времена преко тајних друштава и спаситеља до ВАЛИСА, који је прастари сателит, вештачка интелигенција и конструкт, и Универзума који је информација) односно да пронађе новог (петог) Спаситеља. Искуство у форми откровења - теофаније извор је стицања знања чиме се наука деградира у активност другог реда.    

Филип К. Дик користи “Њу ејџ” моделе света на исти начин на који користи и иконографију научне фантастике да би, уз свежа и иновативна литерарна решења, створио оригинално и интелектуално узбудљиво дело. “ВАЛИС” надраста како границе (псеудо)езотерије и мистицизма, тако и границе научне фантастике, а њихово успешно инкорпорирање у вишесмислено дело указује на могуће интригантне путеве развоја како жанра, тако и литературе главног тока.

        н Илија Бакић