Ninine mustre: Uhvaćena misao
Lome se koplja oko toga šta zapravo predstavljaju naše misli.
Koliko su moćne, kakva im je uloga u ljudskoj svesti i koliko su misli uopšte naše? Dok jedni tvrde da svoje misli stvaramo i kontrolišemo sami, drugi su uvereni da je ljudski mozak samo prijemnik koji iz nekog udaljenog, za sada nepoznatog centra dobija impulse i pretvara ih u misli. Ova druga teorija čoveka svodi na teledirigovanog robota koji uopšte nema slobodnu volju, nego prima naređenja iz nekog nepoznatog mesta kojim upravlja neko ili nešto još manje poznato.
Nikako mi se ne dopada ta druga teorija i sklona sam da često promišljam o dokazima koji bi je opovrgli. Međutim, što više o tome razmišljam, sve više dokaza ide joj u prilog. Posmatrajući ljude, a i životne situacije kroz koje i sama prolazim, stičem utisak da većina nas uopšte ne može da kontroliše sopstvene misli.
Jasno nam je da određena vrsta bespotrebne brige ništa dobro ne donosi u život, pa opet, ne možemo da prestanemo da brinemo. Čak nam je poznat i redosled misli koje vode ka unapred zamišljenom najnepovoljnijem scenariju, ali svaki put kao omađijani, mi se prepuštamo tom toku. A briga, k'o briga, sama po sebi nikome ništa dobro nije donela. Briga donosi strah od lošeg ishoda koji se još uvek nije desio, strah pojačava nervozu, kvari raspoloženje, dovodi do plitkog disanja, smanjuje dotok krvi u mozak, te nam slabi moć rasuđivanja, a sve to dovodi do pogrešnih odluka, ishitrenih reakcija, sve u svemu, nema ni traga rešenju, a još manje poboljšanju situacije zbog koje se od starta brinemo. Tek kada sve prođe, mi shvatimo da je briga bila bespotrebna i prepoznamo mustru po kojoj smo se po ko zna koji put ponašali, a da nismo tako morali. Međutim, već u sledećoj sličnoj situaciji, ponavlja se isti scenario.
Ne mogu da kažem da imam rešenje, jer to je jedna od onih stvari koju učimo verovatno do kraja života, ali imam svoju mustru koja mi pomaže da bar ponekad postanem svesna svojih misli. Pre nego što mi se misli otmu kontroli i jurnu na svoju vrtoglavu vožnju ringišpilom, potrebno je da primetim kako se osećam. To uspevam jedino kada sam prisutna u svom telu, kada osluškujem znake koje mi šalje, kada sam povezana sa unutrašnjim bićem. Vredno vežbam i da svesno dišem i da budem prisutna u svome telu i sa punom pažnjom posmatram kako se osećam. Čim mi se raspoloženje promeni na gore, a bez nekog vidljivog razloga, ja se zapitam zašto se osećam tako kako se osećam. U tom trenutku događa se čarolija: tok misli koji se do tada zaukavao, ođednom se prekine. Kao da mu ukinem dovod energije. Isključim ga iz struje. Iznenada uvidim da nema ni tog osećaja koji je počeo da me obuzima. Kao da se vratim sebi. Radost se ođednom pojavi i još se duplo pojača zbog činjenice da sam uspela da uhvatim misao, ma čija bila, odakle god dolazila. Kada sam svesna, ako su misli koje mi dolaze moje, ja odlučujem šta ću sa njima. A ako nisu moje, opet ja odlučujem koliko ću i da li ću da ih zadržim. Zato je vežbanje svesnosti, uslov za opstanak ljudskosti.
Nina Martinović Armbruster
