Ogranak SANU: Okrugli sto posvećen delu Crnjanskog
NOVI SAD: U povodu 125. godišnjice rođenja Miloša Crnjanskog, danas će u novosadskom Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti biti održan okrugli sto posvećen delu velikog srpskog književnika.
Pored predsednika Ogranka, akademik Stevana Pilipovića, i inicijatora održavanja skupa, akademika Mira Vuksanovića, učešće u radu okruglog stola potvrdili su prof. dr Radivoje Mikić, prof. dr Gorana Raičević, ppof. dr Slađana Jaćimović, prof. dr Zorica Nestorović, prof. dr Slobodan Vladušić i prof. dr Milivoj Nenin. Njihova izlaganja, odnosno saopštenja, biće, kako je najavljeno, publikovana u vidu zbornika
Okrugli sto, posvećen Milošu Crnjanskom povodom 125 godina od njegovog rođenja jeste sjajna prilika da se ponovo vratimo njegovim delima da ih uz besede naših uvaženih učesnika okruglog stola proživimo kao neprocenjivo blago naše književne zaostavštine. Miloš Crnjanski, sa svojom dubokom i snažnom lirikomi i emocijama jasno izraženim u svakom delu oličava svoju ali i sudbinu našeg podneblja kroz likove junaka razasutih po svetu. Melanholija, rezignacija i nostalgija su osećanja koja nam je Crnjanski dočarao i u prozi i u poeziji. Osuda rata, sile, nepravde i veliko rodoljublje jesu odlike izražene u njegovim delima koja ga čine jednim od naših najvećih pisaca, reči su akademika Stevana Pilipovića.
Akademik Miro Vuksanović, pak, podseća na to da su se u dve godine zaredom, pri kraju devetnaestog veka, „kao da se namerno radilo za pripremu dvadesetog veka, njegovog lica, ne njegovog naličja kakvog nije nikad bilo”, i to na dva udaljena kraja države „koja nije bila srpska ali u kojoj su važni srpski tragovi”, 1892. i 1893. rođeni Ivo Andrić i Miloš Crnjanski.
Morali su se, vremenski gledano, na blizu roditi, jer im je suđaja odredila da zajedno ostanu u srpskoj književnosti, poručuje akademik Vuksanović.
Tako, dodaje, jer su uzaludna sva čitanja s razdeljcima, tipično srpska, redovna i umnožena toliko da nam ničija zla namera, dodatna ili bilo kakva, nije potrebita.
Zato što se uporno razdiremo dvojbama raznih vrsta i pobuda. Pritom svako drži svoju, što inatnije to upornije, uz tiša ili glasnija gloženja da li smo za Sveto pismo kao što ga slušamo na liturgijskim službama ili za prevod na narodni jezik koji svi razumemo, da li smo za Dositeja ili za Vuka, za Karađorđa ili za Miloša, za Njegoša i deseterac ili za slike u slobodnim stihovima, za ćirilicu ili i latinicu, za epsko ili lirično, pa tako i za Andrića ili za Crnjanskog. Sve tako, iako znamo, nismo toliko zatupljeni, da je sve to ođednom naše, po sklonostima i na biranje, da o svemu treba znati kako je bilo, i zašto baš tako a ne drukčije, ali da samo jedno ne može da bude – ne može vreme da ide unazad, poručuje Vuksanović.
Podsećajući na lanjsko obeležavanje 125 godina od rođenja Ive Andrića, akademik Vuksanović navodi da je nekoliko srpskih pisaca spremalo zajedničku proslavu, s namerom da svaki ponešto, svečanim načinom, napiše i objavi o piscu Proklete avlije:
Nisu na to svi pristali, ističe akademik Vuksanović.
Kako dodaje, trojica su izričito kazali da im smeta Andrićevo poreklo, mesto rođenja, diplomatska služba kod Hitlerskog režima i temeljni tematski krug u njegovim knjigama.
Ove godine, ista grupa srpskih književnika imala je nekoliko skupova na kojima je većano kako da se dostojno obeleži 125 godina od rođenja Miloša Crnjanskog. Opet je trebalo da sastave svi, kako najbolje umeju, svoje tekstove u počast pisca Seoba. I opet su trojica odustali. Naveli su istovetne razloge kao za Andrića. Ali, treba da kažemo jasno: kao što je bilo prirodno da se srpska jubilarska književna reč lanjske godine okuplja oko Andrića, tako je prirodno da se srpska jubilarska književna reč ove godine okuplja oko Crnjanskog. Niti Andrić može da smeta Crnjanskom, niti može da bude obrnuto, niti bismo bili što jesmo da u svom književnom kanonu nemamo obojicu. A što neko više voli Crnjanskog a neko više voli Andrića – to može da znači samo jedno: ravnoteža je vrlo lepa pojava, zaključuje akademik Vuksanović.
M. Stajić