SERGEJ ĆETKOVIĆ Poklanjam zaboravljena osećanja

Ako je suditi po milionskim pregledima na Jutjubu ili punim koncertnim dvoranama širom bivše Jugoslavije, u njegovim stihovima jednako se pronalaze i žene i muškarci. Doduše, možda ponajviše oni zaljubljeni, jer kako je i sam pevač ranije govorio, često su njegove ljubavne pesme birane za prvi ples na venčanjima ili su se pojedini mladići uz neke od njih odvažili i zaprosili svoje devojke.

Već na početku solo karijere, kada se 1998. godine pojavio na Sunčanim skalama postavio je sebi standard od kog ni danas ne odstupa pa odoleva novim muzičkim trendovima i ostaje veran pravoj pop muzici. Možda samo naizgled deluje kao neko ko u sebi nema emocija ili ih krije, ali Sergej je, reklo bi se, zapravo, istinski romantik u duši koji obožava da čita bajke svojim ćerkama pred spavanje i posvećuje najemotivnije rime i note svojoj supruzi.

„Zar je kraj“, „Pogledi u tami“, „Dva minuta“, „Moj svijet“, „Pola moga svijeta“, „Znaj da moja si“, samo su neke od numera koje je Sergej Ćetković izveo sinoć na otvaranju tradicionalne manifestacije „Karlovačka berba grožđa“ u Sremskim Karlovcima. Mi smo pre koncerta iz prve ruke pokušali da saznamo u čemu je tajna njegovog uspeha i kako nastaju njegove kompozicije. Za početak smo ga pitali da li je razmišljao da „iskoči iz šina“ i snimi nešto potpuno drugačije od onoga na šta je navikao svoju publiku.

– Upravo sam to i uradio pre nekoliko meseci kada sam napisao muziku za roman Vesne Dedić i otpevao jednu tamburašku pesmu za moju dušu, koja se zove „Da bol prođe“ i uradio još dve kompozicije, jednu za Sašu Matića i drugu za Aca Pejovića. Pesme su fenomenalno prošle kod publike, a totalno su van mog fazona. Naravno, neću nastaviti da se bavim narodnom muzikom, ali uvek sebi dam šansu da napravim iskorak u nekom drugom pravcu što se tiče produkcije i muzike. Volim rizik, ali ne preterani. Ipak ja volim da se držim svojih „šina“, kako vi kažete – rekao je Sergej Ćetković na početku razgovora za „Dnevnikov“ TV Magazin.

Da li je teško opstati i držati se istog pravca godinama, posebno danas kada se srpska muzika i muzička scena nalaze u eri hiperprodukcije i auto-tjuna?

– Nije teško, jer ako postaviš stvari od starta kako treba i dobiješ svoju publiku na račun svog iskrenog rada onda će te ta publika voleti dokle god da se držiš svog puta i svog pravca. Čim počneš da vrdaš i tražiš publiku na drugim mestima počneš da gubiš i ono što si već stekao.

Kada pišete muziku, odnosno stvarate pesme u koji svet odlutate? Šta vam je tada u mislima?

– Sve je stvar trenutka. Uvek me pitaju gde nalazim inspiraciju, a ja uvek kažem da ona nađe mene. Nakon što pogledam dobar film, pročitam knjigu ili čujem neku priču koja se desila nekome od ljudi u mojoj neposrednoj blizini, uvek pokušam da to nekako filmično provučem kroz svoju glavu i svoj emotivni sistem i to donesem pred publiku na svoj način.

A da li nekada zamišljate poštovaoce vašeg rada, odnosno da li imate u glavi za koga pišete baš tu pesmu?

– Nikada nemam publiku u glavi i ne razmišljam da li će to nekome da se svidi, već, kao što rekoh, napravim mali film u glavi. Ako mene taj film u mojoj glavi „radi“ onda znam da će sigurno da „radi“ i druge, jer u tom trenutku stvaranja ne zamišljam sebe kao nekoga ko nešto stvara ili piše, već nekoga ko to sluša ili gleda. Stavim sebe u položaj publike i do sada nisam pogrešio. Ali opet, sve je stvar ukusa i stvar publike tako da nikada ne mogu sa sigurnošću da kažem šta će biti ili šta neće biti hit.

Možemo li očekivati da se od jeseni ponovo nađete u ulozi sudije u novoj sezoni „Pinkovih zvezdica“?

– Još uvek nemam informaciju o tome. Ne znam u kom pravcu će taj format dalje da se razvija. Mislim da će biti nekih promena. Produkcija je izrazila želju za određenim promenama, tako da još uvek ne znam ništa.

Vaša koleginica Jelena Tomašević je u razgovoru za naš list prošle godine rekla da su članovi žirija u tom takmičenju, u najpozitivnijem smislu, u senci dece. Koliko je po vašem mišljenju za sam šou program i gledanost bitan žiri?

–  Svi vole da vide talentovane i mlade ljude. Njima je danas mnogo lakše biti prisutan nego što je to bilo nama. Na početku moje karijere npr. nije bilo toliko medija niti je bilo interneta, odnosno kanala koji su ti davali mogućnosti da se što pre predstaviš publici. Istina je da je danas negde i trend da svi žele da budu pevači i pevačice, ne znam iz kog razloga, ali istina je i da je veoma mnogo dece talentovano i njima treba dati prostora. Mislim da kroz ovaj šou mogu da naprave taj prvi korak, ali ne i da preko noći postanu velike zvezde, već treba dalje raditi na sebi.

Šta mislite kada je najbolje vreme za tu talentovanu decu da uđu u takmičenja i pokažu svoj glas?

– Ne znam. Ja sam ceo svoj život negde povezan sa muzikom, binom i javnim nastupima. To je najpre krenulo od osnovne, pa se nastavilo i kroz srednju školu, a kasnije sam talenat gradio uz bendove, a tek posle sam započeo solo karijeru. Kada vratim film unazad meni je trebalo 40 godina da dođem do nekog nivoa koji meni odgovara. Treba raditi na sebi i ništa ne želeti preko noći. Velike stvari se ne dešavaju preko noći. Smatram da dok god si iskren prema poslu koji radiš, dok god ga voliš, a danas je privilegija baviti se poslom koji voliš, to negde na kraju mora da rezultira uspehom, ali opet i taj uspeh treba zaslužiti.

Nedavno ste javnosti predstavili crtani film „Lola i Mila“ koji ste zajedno sa suprugom radili po liku vaših ćerki. Odakle ideja za takav projekat?

– Sve se dešavalo u hodu. Krenuli smo sa slikovnicom „Šta je slađe od kolača“, kojom ćemo se i ove godine predstaviti na beogradskom Sajmu knjiga. Kao što je to bilo prošle godine u Crnoj Gori, projekat će biti humanitarnog karaktera. U planu je da se slikovnica pojavi u svim republikama biše Jugoslavije i takođe da ima humanitarni karakter. Moja supruga je osmislila kompletnu priču. Iz želje da poklonimo svojoj, ali i ostaloj deci slikovnicu koja govori o osećanjima iz detinjstva koja su negde zaboravljena, ali su i dalje prisutna, došli smo na ideju da ta dva lika, po kojima je i slikovnica rađena, oživimo. Želeli smo da ih oživimo i napravimo jednu priču koja će pratiti život dve sestre, njihove dogodovštine i avanture. Krenuli smo već u maju sa prvom sezonom, a za desetak, petnaest dana nas očekuje i druga. Biće fenomenalna uz mnogo novih avantura. Sve priče su poučne i interesantne i nećemo stati samo na tome. Spremamo se i za nove slikovnice, knjige, ali i nove epizode i pesmice za decu. Pre nekoliko dana smo objavili Uspavanku za mrava koju su otpevali Jelena Tomašević i dečiji hor „Čarolija“. Srećan sam što na taj način mogu kako svojoj tako i ostaloj deci da poklonim nešto što je, ja se nadam, kvalitetno i dobro.  

Vladimir Bijelić

foto: Slobodan Šušnjević