СЕРГЕЈ ЋЕТКОВИЋ Поклањам заборављена осећања

Ако је судити по милионским прегледима на Јутјубу или пуним концертним дворанама широм бивше Југославије, у његовим стиховима једнако се проналазе и жене и мушкарци. Додуше, можда понајвише они заљубљени, јер како је и сам певач раније говорио, често су његове љубавне песме биране за први плес на венчањима или су се поједини младићи уз неке од њих одважили и запросили своје девојке.

Већ на почетку соло каријере, када се 1998. године појавио на Сунчаним скалама поставио је себи стандард од ког ни данас не одступа па одолева новим музичким трендовима и остаје веран правој поп музици. Можда само наизглед делује као неко ко у себи нема емоција или их крије, али Сергеј је, рекло би се, заправо, истински романтик у души који обожава да чита бајке својим ћеркама пред спавање и посвећује најемотивније риме и ноте својој супрузи.

„Зар је крај“, „Погледи у тами“, „Два минута“, „Мој свијет“, „Пола мога свијета“, „Знај да моја си“, само су неке од нумера које је Сергеј Ћетковић извео синоћ на отварању традиционалне манифестације „Карловачка берба грожђа“ у Сремским Карловцима. Ми смо пре концерта из прве руке покушали да сазнамо у чему је тајна његовог успеха и како настају његове композиције. За почетак смо га питали да ли је размишљао да „искочи из шина“ и сними нешто потпуно другачије од онога на шта је навикао своју публику.

– Управо сам то и урадио пре неколико месеци када сам написао музику за роман Весне Дедић и отпевао једну тамбурашку песму за моју душу, која се зове „Да бол прође“ и урадио још две композиције, једну за Сашу Матића и другу за Аца Пејовића. Песме су феноменално прошле код публике, а тотално су ван мог фазона. Наравно, нећу наставити да се бавим народном музиком, али увек себи дам шансу да направим искорак у неком другом правцу што се тиче продукције и музике. Волим ризик, али не претерани. Ипак ја волим да се држим својих „шина“, како ви кажете – рекао је Сергеј Ћетковић на почетку разговора за „Дневников“ ТВ Магазин.

Да ли је тешко опстати и држати се истог правца годинама, посебно данас када се српска музика и музичка сцена налазе у ери хиперпродукције и ауто-тјуна?

– Није тешко, јер ако поставиш ствари од старта како треба и добијеш своју публику на рачун свог искреног рада онда ће те та публика волети докле год да се држиш свог пута и свог правца. Чим почнеш да врдаш и тражиш публику на другим местима почнеш да губиш и оно што си већ стекао.

Када пишете музику, односно стварате песме у који свет одлутате? Шта вам је тада у мислима?

– Све је ствар тренутка. Увек ме питају где налазим инспирацију, а ја увек кажем да она нађе мене. Након што погледам добар филм, прочитам књигу или чујем неку причу која се десила некоме од људи у мојој непосредној близини, увек покушам да то некако филмично провучем кроз своју главу и свој емотивни систем и то донесем пред публику на свој начин.

А да ли некада замишљате поштоваоце вашег рада, односно да ли имате у глави за кога пишете баш ту песму?

– Никада немам публику у глави и не размишљам да ли ће то некоме да се свиди, већ, као што рекох, направим мали филм у глави. Ако мене тај филм у мојој глави „ради“ онда знам да ће сигурно да „ради“ и друге, јер у том тренутку стварања не замишљам себе као некога ко нешто ствара или пише, већ некога ко то слуша или гледа. Ставим себе у положај публике и до сада нисам погрешио. Али опет, све је ствар укуса и ствар публике тако да никада не могу са сигурношћу да кажем шта ће бити или шта неће бити хит.

Можемо ли очекивати да се од јесени поново нађете у улози судије у новој сезони „Пинкових звездица“?

– Још увек немам информацију о томе. Не знам у ком правцу ће тај формат даље да се развија. Мислим да ће бити неких промена. Продукција је изразила жељу за одређеним променама, тако да још увек не знам ништа.

Ваша колегиница Јелена Томашевић је у разговору за наш лист прошле године рекла да су чланови жирија у том такмичењу, у најпозитивнијем смислу, у сенци деце. Колико је по вашем мишљењу за сам шоу програм и гледаност битан жири?

–  Сви воле да виде талентоване и младе људе. Њима је данас много лакше бити присутан него што је то било нама. На почетку моје каријере нпр. није било толико медија нити је било интернета, односно канала који су ти давали могућности да се што пре представиш публици. Истина је да је данас негде и тренд да сви желе да буду певачи и певачице, не знам из ког разлога, али истина је и да је веома много деце талентовано и њима треба дати простора. Мислим да кроз овај шоу могу да направе тај први корак, али не и да преко ноћи постану велике звезде, већ треба даље радити на себи.

Шта мислите када је најбоље време за ту талентовану децу да уђу у такмичења и покажу свој глас?

– Не знам. Ја сам цео свој живот негде повезан са музиком, бином и јавним наступима. То је најпре кренуло од основне, па се наставило и кроз средњу школу, а касније сам таленат градио уз бендове, а тек после сам започео соло каријеру. Када вратим филм уназад мени је требало 40 година да дођем до неког нивоа који мени одговара. Треба радити на себи и ништа не желети преко ноћи. Велике ствари се не дешавају преко ноћи. Сматрам да док год си искрен према послу који радиш, док год га волиш, а данас је привилегија бавити се послом који волиш, то негде на крају мора да резултира успехом, али опет и тај успех треба заслужити.

Недавно сте јавности представили цртани филм „Лола и Мила“ који сте заједно са супругом радили по лику ваших ћерки. Одакле идеја за такав пројекат?

– Све се дешавало у ходу. Кренули смо са сликовницом „Шта је слађе од колача“, којом ћемо се и ове године представити на београдском Сајму књига. Као што је то било прошле године у Црној Гори, пројекат ће бити хуманитарног карактера. У плану је да се сликовница појави у свим републикама бише Југославије и такође да има хуманитарни карактер. Моја супруга је осмислила комплетну причу. Из жеље да поклонимо својој, али и осталој деци сликовницу која говори о осећањима из детињства која су негде заборављена, али су и даље присутна, дошли смо на идеју да та два лика, по којима је и сликовница рађена, оживимо. Желели смо да их оживимо и направимо једну причу која ће пратити живот две сестре, њихове догодовштине и авантуре. Кренули смо већ у мају са првом сезоном, а за десетак, петнаест дана нас очекује и друга. Биће феноменална уз много нових авантура. Све приче су поучне и интересантне и нећемо стати само на томе. Спремамо се и за нове сликовнице, књиге, али и нове епизоде и песмице за децу. Пре неколико дана смо објавили Успаванку за мрава коју су отпевали Јелена Томашевић и дечији хор „Чаролија“. Срећан сам што на тај начин могу како својој тако и осталој деци да поклоним нешто што је, ја се надам, квалитетно и добро.  

Владимир Бијелић

фото: Слободан Шушњевић