Kulturni centri mesta za umetnost, ili turistički punktovi?

Pitanje uloge kulturnih centara Srbije u svetu, koji su sada nažalost svedeni samo na Kulturno-informativni centar u Parizu, aktuelizovao je "slučaj" skulpture Milorada Stajčića na kojoj su prikazane figure Mikija Mausa i Paje Patka u položaju koji asocira na seksualni čin, a koja je postavljena ispod fotografije freske Belog anđela na izložbi u u centru u Parizu.



Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je juče da je iz izloga “uklonjen artefakt koji je izazvao kontroverze u srpskoj dijaspori, ali i u domaćoj javnosti”, ali istovremeno nanovo aktuelizovalo suštinsko pitanje: koju vrstu nacionalnog stvaralaštva kulturni centar u inostranstvu treba da predstavlja.



Za Miletu Prodanovića, prorektora Univerziteta umetnosti u Beogradu koji podseća da se centar u Parizu nalazi prekoputa čuvenoh francuskog Nacionalnog centra za kulturu i umetnost "Žorž Pompidu" poznatijeg kao Bobur i da kroz taj prostor često u jednom dani prođe i do 300 hiljada ljudi, ključno pitanje je - " kako se za sve vreme postojanja KIC Srbija nije niko zapitao zašto u njega uđe tek pedesetak ljudi u jednom danu". 



On kaže da je često osamdesetih godina prošlog veka na ulazu u KIC zaticao plakate koje najavljuju koncerte Miroslava Ilića ili izložbu leskovačkih papričica. 



"Kulturni centri Srbije u inostranstvu moraju da budu mesta gde se predstavljaju aktuelna zbivanja i dostignuća u našoj savremenoj umetničkoj produkciji, a ne turistički punktovi gde se najavljuju okupljanja dijaspore." kazao je Prodanović. 



On smatra da je navodno sporna skulptura Milorada Stajčića, zapravo jedan od najvažnijih konceptualnih radova nastalih u ovoj deceniji. 



"Njemu je mesto preko puta Bubura, jer se u Buburu nalaze radovi slične provokativnosti. Posle dužeg vremena ta izložba je bila pun pogodak za KIC Srbije. Zašto se niko ne zapita šta radi ponižavajuće loša kopija najvažnije freske sa Zapadnog Balkana iz 13. veka na fasadi KIC Srbije preko puta Bobura. Da li će posetioci Bobura nakon Dišana, Pikasa, Maljecvića... razumeti poruku koju nosi loša fotografija Belog anđela iz manastira Mileševa" zapitao se Prodanović. 



Radoslav Zelenović, upravnik Audio vizuelnog Arhiva i Centra za digitalizaciju SANU takođe smatra da naši kulturni centri treba da budu mesta gde se osvetljava aktuelna umetniča produkcija u Srbiji: 



"Nikako ne smemo dozvoliti da se kulturni centri koje ćemo otvoriti po svetu, pretvore u mesta gde će se naša dijaspora osećati kao kod kuće. Kulturni centar mora da bude mesto gde ćete sve važne segmente sopstvene kulture predstaviti pre svega predstaviti žiteljima grada gde se on nalazi" kazao je Zelenović.



On primećuje kako nismo mnogo naučili iz iskustava finkcionisanja kulturnih centara stranih država koje se nalaze u Srbije. 



"U centru Beograda imate nekoliko kulturnih centara velikih evropskih zemalja. Francuzi su otvorili kulturni centar u Beogradu 1920. godine. Ima mnogo ljudi koji su se u Srbiji upoznali sa radom inostranih kulturnih centara. Nije greh da ta iskustva iskoristimo u procesu uspostavljanja naših kulturnih centara po svetu" kaže Zelenović. 



Dizajner Slavimir Stojanović objašnjava da je kultura pre svega promišljanje sveta oko nas i da prezentovanjem ideja kako se u Srbiji promišlja taj svet, treba da se bave naši kulturni centri po svetu. 



"Neophodno je osmisliti mesta u svetu gde bi umetnici koji kvalitetno promišljaju našu sadašnjost, prošlost i pre svega budućnosti dobili prostor da izažu svoje radove.", kaže on i zaključuje da je prezentacija umetnosti izuzetna diplomatska disciplina na koju kao društvo treba više da obratimo pažnju.



Ove jeseni, kako je najavljivano trebalo bi da bude otvoren Kulturni centar Srbije u Pekingu, a ministar kulture Vladan Vukosavljević u ranijem intervjuu za Tanjug rekao je da je plan da sledeći bude otvoren u Moskvi, a potom u Berlinu. 



“Imamo ideju da otvorimo centre i u Trstu, Sentandreji ili Budimpešti, eventualno u Aradu ili Temišvaru, rekao je Vukosavljević.