Na Onkologiji ne rade dva aparata za zračenje; popravka od nedelje
NOVI SAD: Ne rade dva od četiri aparata za zračenje u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, te pojedini lekari savetuju pacijente da na zračenje idu u druge ustanove.
Direktor Instituta profesor dr Zoran Radovanović kaže kako će jedan aparat biti popravljen iduće nedelje, 21. avgusta, a drugi do 30. avgusta.
Pacijentkinja kojoj je dijagnostikovan rak grlića materice Branka N. kaže kako joj je na onkološkoj komisiji 25. juna rečeno da prvo treba da ima zračenje i da će joj javiti kada da dođe.
Obavila sam i pripreme za zračenje i čekala da mi jave trmin za početak terapije. Pošto me niko nije zvao, ja sam zvala njih i rekli su mi kako aparati još uvek ne rade, da neću doći na red do oktobra, te da idem na zračenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beograd, ispričala nam je ova Novosađanka, koja se plaši posledica zbog tolikog odlaganja terapije i početka zračenja.
Direktor Instituta za onkologiju Vojvodine profesor dr Zoran Radovanović kaže za “Dnevnik” kako su pokvarena dva od četiri aparata za zračenje koje imaju, kao i da je u toku njihova popravka
Da podsetimo, Institut za onkologiju Vojvodine 2016. godine dobio dva nova linearna akceleratora, u martu i septembru, te se od tada i smanjuju liste čekanja na ovu terapiju.
Institut sada ima dva stara aparata u “Kamenici jedan” od kojih jedan ima 13, a drugi devet godina i dva nova, nabavljena 2016, od kojih je jedan takođe u starom objektu, a drugi u “Kamenici 2”.
Novi linearni akceleratori su “Varijanovi” aparati i oni su međusobno umreženi. To su savremeni uređaji koji ne koriste prirodan trajan izvor radioaktivnosti, nego se zračenje proizvodi u uređaju, i to samo dok je on u pogonu.
Dva su oblika tako proizvedenog zračenja - fotonsko i elektronsko. Fotonski zraci upotrebljavaju se za tumore smeštene dublje u telu, a elektronsko zračenje upotrebljava se za površinski smeštene tumore.
Radioterapija je jedna od najčešćih metoda lečenja tumora kroz koju prolazi gotovo 70 posto onkoloških bolesnika.
Za neke bolesnike to je i jedina indukovana terapija. Međutim, postoje i ograničenja radioterapije. Nisu svi tumori jednako osetljivi na zračenje, niti su sve lokacije tumora jednako dostupne zračenju bez većeg oštećenja zdravog tkiva.
Osim toga, postoji maksimalna doza zračenja kojoj pojedinac može da se podvrgne u toku života. Zato su ciljana zračenja, koja se postižu upotrebom linearnih akceleratora, veoma važna.
LJ. Petrović
